ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1985
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Anaf, Marko, 1909-2010 = Anaf, Marko, 1909-2010
Naslov Tajna mansarde na Neimaru / Marko Anaf
Vrsta građe dokumentar.lit.
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1985
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1985 (Beograd : Slobodan Jović)
Fizički opis 242 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Šomlo, Ana, 1935-2024 (autor dodatnog teksta)
(Broš.)
Napomene Tiraž 3.000
Intimna životna priča / Ana Šomlo: str. 239-242.
Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Jevreji -- U sećanjima
Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Beograd -- U sećanjima

Za vreme okupacije u Beogradu je stradalo 12000 Jevreja. Jedan od retkih preživelih, dr Marko Anaf, napisao je potresnu priču o tome kako se više od četrdeset meseci skrivao u skloništu svoje kuće na Neimaru. Petnaest dana agenti Specijalne policije vršljali su u kući, pretraživali je od podruma do tavana, rušili zidove, ali nisu uspeli da otkriju dr Anafa i njegovu majku, sklupčane u malom bunkeru, bez vode, hrane...
„Tajna mansarde na Neimaru” nije samo dragoceno svedočanstvo o surovosti jednog vremena već i izuzetna proza, višeslojna i višeznačna, koja jednu ličnu dramu simbolično predstavlja kao tragediju beogradskih Jevreja. I – razume se – ne samo njih!
Beogradska „Prosveta“ je 1985. objavila knjigu dr Anafa, Tajna mansarde na Neimaru, dokumentarno svedočanstvo o dramatičnim zbivanjima u jednoj porodičnoj kući u Ulici Kraljevića Tomislava broj 73 (današnja ulica Internacionalnih brigada). U kući su, početkom rata, držane sednice Pokrajinskog komiteta Komunističke partije za Srbiju; tu je bila smeštena i priručna partijska štamparija u kojoj su se sastajali Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Spasenija Babović, Mitra Mitrović, Blagoje Nešković ...

Marko Anaf (Požarevac, 24. decembar 1909 – Beograd, 20. januar 2010) bio je srpski lekar i biolog, jevrejsko sefardskog porekla, vanredni profesor i rukovodilac Laboratorije za citogenetska istraživanja Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Rođen je 24. decembra 1909. godine u Požarevcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu. Šumarski fakultet upisuje 1928. godine ali ga napušta i prelazi na studije medicine. Medicinski fakultet završio je u Beogradu, 1936. godine. Od 1938. godine radio je kao volonter na Prvoj internoj klinici, gde ga je zatekao početak Drugog svetskog rata. Dana 28. juna 1939. godine, proizveden je u čin sanitetskog potporučnika. Nakon kapitulacije u Aprilskom ratu izbegao je da ode u zarobljeništvo i nije se odazvao naredbi Nemaca za registraciju Jevreja.
Još u predratnom periodu, Marko se preko svog mlađeg brata studenta prava Solomona, koji je bio član KPJ i kao borac Kosmajskog partizanskog odreda, poginuo oktobra 1941. godine, uključio u komunistički pokret. Godine 1938. bio je biran za predsednika Udruženja lekara stažera. Tokom okupacije Beograda, od 1941. do 1944. godine, ilegalno je radio kao saradnik Narodnooslobodilačkog pokreta. U kući u kojoj je stanovao, u ulici Kraljevića Tomislava broj 73 (danas ulica Internacionalnih brigada) postojala je mansarda sa dve sobe, kao i tajno sklonište za ilegalce. Pošto je bio Jevrejin, zajedno sa majkom Bukicom se na mansardi i u tom skloništu krio tokom cele okupacije, dok je njegova supruga Slavka tvrdila da se on nije vratio iz aprilskog rata. U njegovoj kući su boravili i sastajali se sekretari i članovi Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Blagoje Nešković, Spasenija Cana Babović i drugi. Početkom 1942. godine u njoj je tri meseca boravio i dr Ivan Ribar. Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine, Marko je stupio u NOV i POJ i postao bataljonski lekar Druge beogradske brigade Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). Takođe, postao je član Zemaljske komisije za ispitivanje zločina okupatora.
Posle završetka rata bio je demobilisan i postavljen za upravnika Kliničke bolnice Medicinskog fakulteta u Beogradu. Za prvog asistenta na Katedri biologije na Medicinskom fakultetu bio je izabran 1946. godine. Bio je veoma aktivan u modernizovanju praktičnih vežbi za studente i uveo je elemente genetike u program praktične nastave. Zvanje docenta dobio je 1954, a zvanje vanrednog profesora 1965. godine. U međuvremenu, od 1949. do 1954. godine studirao je na Biološkom odseku Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. Na Medicinskom fakultetu u Nišu predavao je biologiju.
Njegovim angažovanjem kao profesora znatno je unapređen nastavni program unošenjem savremenih medicinskih i bioloških otkrića – iz molekularne biologije, biohemijske genetike, imunogenetike i genetike mikroorganizama. Kao naučni radnik isticao je značaj humane genetike i njene kliničke primene, citogenetike, aktivnosti gena i genetičkog koda. Posebno se zanimao za eksperimentalnu endokrinologiju.
Jedan je od osnivača Laboratorije za citogenetska itraživanja (1966) (danas Institut za biologiju i humanu genetiku) pri Medicinskom fakultetu, gde je postavljen za rukovodioca. Na ovoj funkciji ostao je do penzionisanja, 1977. godine. Bio je jedan od osnivača Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva. Umro je januara 2010. godine, u Beogradu.
Publikovao je niz stručnih radova, od kojih se izdvajaju:
Dejstvo niske temperature na nadbubrežna tkiva kao transplatat i njegovu primenljivot, 1951. godina,
Funkcionalna vrednost transplatanata nadbubrežne žlezde na funkciju polne žlezde i bremenitost, 1951. godina,
Prilozi izučavanja termoregulacije, 1952. godina,
Uloga korteksa nadbubrežne žlezde, 1952. godina,
Dejstvo izvesnih telesnih povreda na vezivanje J 131 u tereoidnoj žlezdi belog pacova, 1959. godina.
Opšta citologija, 1964. godina
Mikroskopiranje monera, protozoa, acoelomata, pseudocoelomata: priručnik za vežbe iz biologije za studente Medicinskog fakulteta iz Beograda, 1967.
Mesto i uloga predmeta biologija u medicinskim studijama, 1972.
Pored stručnih radova, 1985. godine je objavio knjigu Tajna mansarde na Neimaru u kojoj je opisao svoje doživljaje tokom ilegalnog života za vreme okupacije.

MG P46 (NS)