pregleda
Dnevnik pisan nocu 1969-2000, Gustav Herling Grudjinski
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14498
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Gustav Herling-Gruđinjski jedan je od najznačajnijih i najzanimljivijih poljskih pisaca XX veka. Studirao je književnost u Varšavi. Još kao gimnazijalac počeo se baviti kritikom, a 1940. se našao u jednom sovjetskom logoru na Belom Moru u kome je proveo dve godine koje je opisao u knjizi Drugi svet (1951). Dobivši pomilovanje priključio se armiji generala Andersa, boreći se u njenim redovima na Srednjem i Bliskom istoku, u severnoj Africi i u čuvenoj bici kod Monte Kasina. Posle rata nije se vratio u komunističku Poljsku. Živeo je u Engleskoj, Nemačkoj, na kraju, sredinom 50-ih, oženivši se Kročeovom ćerkom Lidijom nastanio se u Napulju, gde je i umro 2000. Herling-Gruđinski je svoj Dnevnik objavljivao od 1971. u pariskom emigrantskom časopisu „Kultura“, kao nastavak Gombrovičevog Dnevnika. Herling-Gruđinski ostvaruje sasvim redak spoj ličnog i opšteg, gde dokumentarnost i brižljivo prikupljanje činjenica, njihovo umrežavanje u humanističko nasleđe, dovode do izgrađivanja takvog unutrašnjeg sveta i pogleda, koji deluje kao da je opšti.
Gustav Herling-Gruđinski (polj. Gustaw Herling-Grudziński; Kjelce, 20. maj 1919 — Napulj, 4. jul 2000) bio je poljski pisac, esejista, književni kritičar, novinar i vojno lice.[1] Smatra se jednim od najistaknutijih intelektualaca Poljske kulture XX veka. Zbog uspostavljanja komunističke vlasti u rodnoj zemlji, veći deo života je proveo izvan domovine.
Od rane mladosti interesovao se za humanističe oblasti ljudske delatnosti. Studirao je polinistiku u Varšavi, ali je studije prekinuo zbog početka Drugog svetskog rata. Proveo je dve godine u sovjetskom gulagu od 1940. do 1942. godine. Nakon što je pomilovan, priključio se armiji generala Andersa, te je prešavši preko Kazahstana i Bliskog istoka u Italiju, učestvovao u bici na Monte Kasinu, gde je bio teško ranjen. Pošto je u Poljskoj nakon rata bio uveden komunizam, odlučio je da se ne vrati u svoju domovinu. Od 1945. do 1955. živeo je u Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Nemačkoj, da bi se od 1955. trajno nastanio u Italiji, tačnije u Napulju. U Poljskoj je do promena 1990. bio zabranjen i nepoznat, da bi tek u svojoj poslednjoj deceniji života doživeo da bude objavljivan i priznat u domovini. Dobio je brojna priznanja i počasne doktorate nekoliko univerziteta.[2]
Najpoznatiji je po memoarima „Drugi svet”, sa kojima je postao jedan od prvih pisaca koji je progovorio o sovjetskim gulazima, ali i po višetomnom dnevniku koji nosi naziv „Dnevnik pisan noću”.
Biografija
Gustav Herling-Gruđinski je rođen u središnjoj Poljskoj, u Kjelcama 1919. godine. Potiče iz porodice jevrejskog porekla. U Kjelcama je maturirao u Muškoj gimnaziji „Mikolaj Rej”. U srednjoj školi se zainteresovao za pozorište i uređivanje književno-društvenih časopisa. U toj oblasti debitovao je već u šestom razredu gimnazije, objavljujući recenzije, članke i eseje u nizu poznatih časopisa. Bio je aktivan i u elitnom Kružoku polonista, što mu je omogućilo da se još kao gimnazijalac susretne sa delima najznačajnih mislilaca njegovog vremena - delima Bžozovskog, Ižikovskog, Pigonja, Kročea i drugima.[3] Studirao je polinistiku na Univerzitetu „Juzef Pilsudski” u Varšavi. Studije je prekinula Nemačka i Sovjetska okupacija Poljske 1939, to jest, izbijanje Drugog svetskog rata.
Zajedno sa svojim prijateljima osnovao je „Poljsku narodnu akciju osloboljenja” 15. oktobra 1939. Ta levičarska organizacija se smatra jednom od prvih organizacija za oslobođenje Poljske. Nakon njenog neuspeha sklonio se u Lavov, a potom u Grodno, gde je na kratko radio u lutkarskom pozorištu.[4] U martu 1940. pokušao je da pobegne u Litvaniju, ali ga je NKVD uhapsila i osudila pod optužbom za špijunažu na petogodišnju robiju u sovjetskom logoru. Pre logora boravio je u zatvorima u Vitebsku, Lenjingradu i Vologdi, odakle su ga prebacili u radni logor u Jercevu na Belom moru.[5] Pomilovan je 1942, te se priključio vojsci u borbi protiv Nacista. Borio se u redovima Drugog korpusa armije generala Vladislava Andersa na Bliskom i Srednjem istoku, u Persiji, Iraku, Palestini, Egiptu, severnoj Africi, Italiji. Učestvovao je u bici za Monte Kasinu, za šta je odlikovan krstom Virtuti Militari.[2] Pošto je bio teško ranjen u Monte Kasinu, oporavljao se u Italiji, gde je ostao sve do 1947.
Nakon oporavka odlučio je da se ne vrati u Poljsku, koja je bila pripojena Sovjetskom bloku. Iz Italije se preselio u London, gde je živeo od 1947. do 1952. Radio je kao novinar i sarađivao je sa književnim časopisom „Novosti”. Objavio je knjigu „Drugi svet” 1951. U njoj je opisao sopstveno iskustvo zatočenika u sovjetskom gulagu, oslakavajući naličje autorativnog komunističkog društva. Predgovor za knjigu je napisao Bernard Rasel. Knjiga je lepo dočekana u intelektualnoj javnosti Engleske. Ipak, Gruđinski se teško prilagođavao životu u posleratnoj Engleskoj, sve vreme je bio u teškoj depresiji, koja se pojačala kada je njegova žena Kristina Domanjska, slikarka, izvršila samoubistvo 1952. Nakon ove tragedije, preselio se u Minhen, gde je radio kao politički komentator na radiju Slobodna Evropa od 1952. do 1955. godine. U Minhenu se i dalje borio sa depresijom, koja se pogoršavala usled konzumiranja alkohola. Godine 1955. oženio se Lidijom, ćerkom Benedeta Kročea. Par se iste godine trajno nastanio u Napulju.[6]
U daljem toku života izdržavao se baveći se novinarstvom, prevodeći sa engleskog, italijanskog i ruskog i pišući književna dela. Živeo je povučeno, komunicirajući sa malim brojem ljudi putem prepiske. Poljsku je počeo da posećuje tek nakon pada komunizma.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 78042541
