Godina izdanja: 1987
ISBN: 86-7331-017-2
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Mandić, Miroslav, 1949-
Naslov Ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje / Miroslav Mandić
Vrsta građe kratka proza
odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1987
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 150 str. ; 19 cm
Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 113
Kolekcija Semafor ; 6
(Broš.)
Napomene Tiraž 1.000.

U istoriji vojvođanskog portreta delo Miroslava Mandića „Pesma o filmu“ bitan je izuzetak koji nudi konceptualnu verziju političkog portreta ili, tačnije, antiportreta maršala Josipa Broza Tita, na način koji je imao subverzivne konsekvence i provokaciju političkog sistema; zbog tog teksta-portreta Mandić je bio osuđen po krivičnom zakonu.
Miroslav Mandić je nakon konceptualne umetnosti i, zatim, odsluženja zatvorske kazne, imao jedan dugogodišnji prekid u javnom izlaganju i nastupanju, da bi u osami počeo da gradi i izvodi „lik“ harizmatske figure na drugoj sceni vojvođanske, srpske i jugoslovenske umetnosti. O „boravku“ u zatvoru napisao je paradnevničke poetske zapise „Zatvor“ koji su objavljeni u knjizi „Ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje“ iz 1987, a to znači petnaest godina nakon odsluženja zatvorske kazne. Posvetio se lutanju, svakodnevici, fizičkom radu, meditativnim crtežima i slikama, ritualima svakodnevice, misticizmu, dokumentovanju svakodnevnog života itd. Sve se to odigravalo u privatnim prostorima na marginama poznosocijalističkog društva. Započeo je doživotni projekat nazvan Čovek, koji se zasniva na fotografskom snimanju sopstvenog lica jednom mesečno tokom celog života. Radio je na desetogodišnjem projektu crtanja Lišće - Drvo života (1975–1985), pri čemu je nastalo 3.650 crteža koji zajedno pokrivaju površinu od 2,7 x 20 kvadratnih metara. Vraća se javnom umetničkom delovanju 1981. godine. Objavljuje poeziju. Počinje da radi umetničke radove sa hodanjem i interakcijama sa ambijentalnim i ljudskim situacijama. Teži ka umetnosti kao herojskom poduhvatu. Kopirao je dvadeset romana između 1985. i 1987. Desetogodišnji projekat »Ruža lutanja« realizovao je između 1991. i 2001. Ova njegova dela nastaju u duhu postmodernog nomadizma, eklekticizma i individualnih mitologija. Umetnik je taj koji započinje svoj hod ka večnosti u međuprostorima mitskog i doslovno egzistencijalnog.

„...bog miroslav mandić bog kad se podam rečenici ne ne verujem da se ova rečenica ne čuje koju sam napisao na jednom papiriću u zatvoru i koja me je spasila i postala naslov moje treće knjige ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje...“
Miroslav Mandić je u svoj zatvorski dnevnik, u jesen sedamdeset i druge godine, uneo sledeće rečenice, koje se i dandanas čuju: „Kriv sam bio i ostao. Ali, ja sam mnogo više kriv nego što sam bio osuđen.“ I Slobodan Tišma će se u knjizi priča, Urvidek (2005) podsetiti tog Levijatanovog napada na Index, Polja, Új Simposion, beogradski Student; raspuštanja rukovodstva novosadske Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec), zabrane delovanja grupe KÔD i odlaska u zatvor Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Kako Tišma svedoči o ovom davnom slučaju sistemske represije, na pomenuta dešavanja odreagovao je i „Dobriša Ćosarić“:
„Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa ’njima’, a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, iako mi nismo bili nikakvi disidenti, pre bi se moglo reći da smo bili ’domaći izdajnici’, veliki jugoslovenski pisac Dobriša Ćosarić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj – daleko bilo, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao ’ti mladići’ ili što bi rekli njegovi gorštaci: ’nijeme stvari’, pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i njihove činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Ćosarić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. Najcelishodnija odbrana je bila, otići sa „tim mladićima“ u zatvor. (…) No, očigledno, on te naše radove nije smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog“.

tags: avangarda, konceptuala, konceptualna umetnost, miroslav mandic, grupa KOD, ruža lutanja, gorgona, julije knifer, grupa oho, mangelos, slavko matkovic...
KC (K)