ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 341
Jezik: Engleski
Oblast: Neurologija
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Neuroanatomy for Medical Students
by Julia L. Wilkinson

Ovo drugo izdanje o neuroanatomiji je prošireno i uključuje više materijala o neurofiziologiji, neurofarmakologiji i primenjenoj anatomiji, kao i proširenu bibliografiju i reference. Neka poglavlja nude kratke prikaze nedavnih istraživanja koji odražavaju brz razvoj u ovoj oblasti.


Neuroanatomija je proučavanje strukture i organizacije nervnog sistema. Za razliku od životinja sa radijalnom simetrijom, čiji se nervni sistem sastoji od distribuirane mreže ćelija, životinje sa bilateralnom simetrijom imaju odvojene, definisane nervne sisteme. Njihova neuroanatomija je stoga bolje shvaćena. Kod kičmenjaka, nervni sistem je odvojen na unutrašnju strukturu mozga i kičmene moždine (zajedno nazvane centralni nervni sistem ili CNS) i puteve nerava koji se povezuju sa ostatkom tela (poznati kao periferni nervni sistem ili PNS). Razgraničenje različitih struktura i regiona nervnog sistema bilo je kritično u istraživanju kako on funkcioniše. Na primer, veliki deo onoga što su neuronaučnici naučili potiče od posmatranja kako oštećenja ili „lezije“ određenih područja mozga utiču na ponašanje ili druge neuronske funkcije.

Istorija
Prvi poznati pisani zapis o proučavanju anatomije ljudskog mozga je drevni egipatski dokument, papirus Edvina Smita.[1] U staroj Grčkoj, interesovanje za mozak počelo je radom Alkmeona, koji je izgleda secirao oko i povezao mozak sa vidom. Takođe je sugerisao da je mozak, a ne srce, organ koji upravlja telom (što bi stoici nazvali hegemonikon) i da čula zavise od mozga.[2]

Rasprava o hegemonikonu je dugo trajala među drevnim grčkim filozofima i lekarima.[3] Oni koji su se zalagali za mozak često su doprineli i razumevanju neuroanatomije. Herofil i Erazistrat iz Aleksandrije su bili možda najuticajniji sa svojim studijama koje su uključivale seciranje ljudskog mozga, potvrđujući razliku između velikog i malog mozga, i identifikujući komore i dura mater.[4][5] Grčki lekar i filozof Galen, takođe, snažno se zalagao za mozak kao organ odgovoran za osećaj i voljno kretanje, o čemu svedoče njegova istraživanja neuroanatomije volova, berberskih majmuna i drugih životinja.[3][6]

Kulturni tabu seciranja ljudi nastavio se nekoliko stotina godina kasnije, što nije donelo veći napredak u razumevanju anatomije mozga ili nervnog sistema. Međutim, papa Sikst IV je efektivno revitalizovao proučavanje neuroanatomije menjajući papsku politiku i dozvoljavajući seciranje ljudi. Ovo je rezultiralo naletom novih aktivnosti umetnika i naučnika renesanse,[7] kao što su Mondino de Luci, Berenđario da Karpi i Žak Duboa, a kulminiralo je radom Andreasa Vesalija.[8][9]

Godine 1664. Tomas Vilis, lekar i profesor na Univerzitetu Oksford, skovao je termin neurologija kada je objavio svoj tekst Cerebri Anatome koji se smatra osnovom moderne neuroanatomije.[10] Sledećih trista pedeset i nekoliko godina proizvelo je mnogo dokumentacije i proučavanja neuronskog sistema...