ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Oblast: Psihijatrija
Jezik: Srpski

U unakrsnoj paljbi kritičara psihijatrije sa jedne, i samog psihijatrijskog pokreta sa druge strane, duševni bolesnik može samo da beznadežno čuči nadajući se da on neće biti taj koji strada. A obično je tako. Kecmanović ovde pokušava da bude što objektivniji, iako on sam u većini slučajeva kritikuje kritičare, daje i obrazlaže argumente koje oni donose. Zanimljivo je što kroz čitavu knjigu koristi sintagmu `kritičari psihijatrije` da označi opsežan broj grupa (politikopsihijatrija, antipsihijatrija, alternativna psihijatrija, interakcionisti itd), što je prilično pronicljiv potez jer ih na taj način odvaja od same nauke, iako su oni kvalifikovani kao psihijatri - ili barem većina jeste.
Leing i Anderson kažu da doživljaj i ponašanje koje se označava kao shizofreno jeste bez izuzetka posebna strategija koju osoba primenjuje da bi opstala u nepodnošljivoj situaciji. Izloženost kontradiktornim porukama od strane socijalnih grupa uslovljava rađanje shizofrenije, i to se najčešće događa u krugu porodice. Samim tim, pored genetske predispozicije, socijalni faktor je, za njih dvojicu, krucijalan.
Kecmanović smatra (isto kao i Jervis i Sas) da je problem u klasifikaciji i tehnicizmu, da je glavno rešenje problema shizofrenije (a i drugih mentalnih bolesti, između ostalog) preimenovanje koje će skinuti demonizovanu titulu shizofreničara društveno neprilagođenoj osobi koja se zbog same titule tretira kao inferiorna.
Potom se poziva na Fukoa i njegovo poimanje ludila kao kulturno-istorijskog; doduše, u kontekstu Fukoovog određivanja definicije moramo uzeti u obzir njegov osvrt na samo shvatanje ludila staro nekoliko vekova, brodove ludaka, rane metode lečenja itd.
Leing i Sas dele stav da nema duševne bolesti gde nema biološkog (organskog) poremećaja, što Kecmanović ipak gleda sa distance. On vidi duševno poremećenog čoveka kao predmet četvorostrukog otuđenja: prvi vid uslovljava sam duševni poremećaj, drugi ima društveno značenje. Treći vid otuđenja dolazi od pozitivistički orijentisanog psihijatra koji ne posmatra pacijenta kao delatno biće, i četvrti vid duševnog otuđenja čovek deli sa duševno zdravim ljudima (alijenacija).
Kecmanović smatra da su kritičari psihijatrije uništavanjem pojma `duševno bolestan` doveli do nipodaštavanja bolesnika jer se samim tim i on poništava kao bolesnik/pacijent kojem je potrebna pomoć. Ali tu opet gubi iz vida pojam slobode koji svako treba da ima kao svoje neprikosnoveno pravo - ako pojedinac ne želi da bude tretiran i lečen, ne treba ga prisiljavati (Sas ovo oštro zagovara u svojim delima).
Ipak, posle se osvrće na ravnopravnost obolelih i zdravih, ali samo pred slovom zakona gde obe grupe podjednako treba da snose posledice antisocijalnih, krivičnih dela ako ih počine.
Veliko pitanje kojim se Tomas Sas bavio, pokreće i sam Kecmanović, a to je prinudna hospitalizacija, samim tim i pitanje slobode pojedinca. Činjenica je da sudski organi ne mogu ni na koji način da provere socijalno-medicinsku opravdanost svake prinudne hospitalizacije (bez obzira da li je broj prisilno hospitalizovanih 30,48 ili 90% od ukupnog broja). No ipak, tačka 6. Havajske deklaracije Svetske psihijatrijske organizacije (1980) navodi da `kad god je posredi prisilni tretman, mora da postoji jedno nezavisno i neutralno telo za žalbe o regularnosti ovakvih slučajeva.` To kod nas lako može da se zloupotrebi samim zanemarivanjem zakona, jer oni zakoni koji se prate stari su više od pola veka, kad još nije postojala antipsihijatrijska borba protiv ove ustanove kao produžene ruke vlasti.
Govoreći o samom tretmanu, Kecmanović se isprva nadovezuje na Sasovu teoriju da postupci lobotomije, insulinske i elektrokonvulzije predstavljaju izvesnu vrstu kazne duševno obolelima zbog toga što su poremećeni i što samim postojanjem narušavaju mir u zajednici. Posle ipak ide na potpuno suprotnu stranu i opravdava EKT lečenja činjenicom da u 70% postižu pozitivne rezultate za razliku od antidepresivnih medikamenata koji donose 50-60%. SMatra da je do demonizovanja EKT-a došlo zajedno sa propagandom antidepresivnih medikamenata od farmaceutske industrije, ali se ne zadržava dalje na tom problemu, iako je on jedan od najvećih, pogotovo u poslednjih nekoliko decenija.
Na kraju, Kecmanović kritikuje pozitivističko iskustvo, jer u konstantnom racionalizovanju čovek kgubi dodir sa onom mračnom stranom, jungovskom senkom, nagonskim i nerazumnim, i da je duševno oboljenje jedan od načina povratka. Ovu teoriju veoma čvrsto zagovara Leing koji još govori kako bi pomoć shizofrenim bolesnicima trebalo da se pruži u vidu podrške pri njihovoj potrazi jastva, gde je njima pružen uvid u unutrašnjost na način potpuno drukčiji od onog puta koji ne-shizofreni ljudi moraju pronaći.
Sve u svemu, ova studija je pored ogromnog broja problema koje je pokrenula (ali ne i sve rešila) svakako zanimljiv uvid u taj sukob anti- i psihijatrijskog pokreta. Gledajući na čiju stranu treba da stanemo u tom sukobu, treba odabrati in media via, i stati uz duševno obolelog, na raskrsnici unakrsne vatre.
odlično očuvana
potpis