Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

edicija MOZAIK

Andre Žid
Pastoralna simfonija (1919) najlepši je Židov ljubavni roman u kome se protestantski sveštenik očajnički bori protiv iskušenja zabranjene ljubavi. Radnja romana, koji podseća na antičku tragediju u kojoj svi pate, a niko nije kriv, odvija se na fonu divnih alpskih pejzaža uz zvuke Betovenove muzike. Majstor stila, Žid je u ovom romanu klasične fakture postigao izvanrednu ekonomičnost izraza, gotovo savršenu ravnotežu između reči i ćutanja.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1947. godine.

Andre Pol Gijom Žid (franc. André Paul Guillaume Gide; Pariz, 22. novembar 1869 — Pariz, 19. februar 1951), bio je francuski književnik, poznat po romanima Imoralist, Uska vrata, Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, zbirci eseja Koridon, kao i po svome višetomnom dnevniku. Godinama je je bio glavni urednik književnog časopisa Francuska nova revija. Dobitik je Nobelove nagrade za književnost 1947.

Andre Žid sa svojim pogledima na moral, religiju i društvo ostao je jedna od najkontraverznijih figura svetske književnosti dvadestog veka. U prvim decenijama stvaralaštva tokom kojih je sam finansirao objavljivanje svojih knjiga, ostao je nepoznat van uskog kruga prijatelja i poštovalaca, da bi tek nakon Prvog svetskog rata postao cenjena figura pisane reči u širem krugu evropskih intelektualaca. Sa druge strane, književno priznanje bilo je propraćeno i mnogobrojnim skandalima i zabranama. Tako je nakon Povratka iz SSSR, knjige kojom je iskazao razočarenje u Oktobarsku revoluciju, bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, zatim je zabranjen u nacistističkoj Nemačkoj, da bi godinu dana nakon smrti Vatikan čitav opus stavio na listu zabranjenih knjiga, kao deo književnih ostvarenja kojih bi se svaki rimokatolik pod pretnjom smrtnog greha valjao kloniti.[1] Žid je bio izrazito popularan i kod srpskih intelektualaca, o čemu svedoči činjenica da su pojedina Židovljeva ostvarenja prevedena od strane značajnih imena srpske književnosti: Sime Pandurovića, Mladena Leskovca, Marka Ristića i Vladana Desnice.
Glavni junak njegovih romana je pojedinac, često oblikovan autobiografski, koji se suočava sa nizom moralnih problema. Istražujući probleme religioznosti, ateizma, seksualnosti, politike i građanstva, Židovljeva dela svedoče o moralnom razvitku modernog intelektualca u prvoj polovini dvadestog veka.[2] Pored raznolikosti sadržaja stvaralaštvo ovog francuskog nobelovca odlikuje i raznolikost forme i interesovanje za obnavljanje starijih književnih žanrova poput sotije i trakta.

Anre Žid je rođen u Parizu 1869. Njegov otac, univerzitetski profesor prava, umro je 1880. Andre je odrastao u Normandiji, uglavnom kao usamljenik. Posle smrti majke 1895, oženio se rođakom Madlen Rondo, ali ovaj brak je bio samo formalan.

Godine 1891. Žid je objavio svoj prvi roman, „Sveske Andre Valtera“ (u originalu: Les Cahiers d`André Walter). Od 1893. do 1894. putovao je u severnu Afriku. U Alžiru je postao prijatelj Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju.
Zrelo doba
Žid je učestvovao u formiranju književnog časopisa „Nova francuska revija“ 1908. (Nouvelle Revue française).

Roman „Podrumi Vatikana“ (Les caves du Vatican) objavio je 1914. To je satira o lažima i prevarama života buržoazije.

Dvadesetih godina 20. veka, Žid je postao inspiracija za pisce poput Alber Kamija i Žan Pol Sartra. Objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom 1923. Kad je u svojim delima branio svoju seksualnu opredeljenost, kao u zbirci eseja „Koridon“ (1924), to je izavalo jake kritike javnosti. Žid je ovo svoje delo smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem.

Imao je kći Katarinu, rođenu 1923, iz vanbračne veze.

Svoju autobiografiju, Žid je objavio 1926. pod imenom „Ako zrno ne umre“ (Si le grain ne meurt). Kasnije je putovao po centralnoj Africi, Kongou i Čadu. Kritikovao je francuske kolonijalne metode eksploatacije.

Tokom tridesetih godina, kratko je bio zanesen idejom komunizma, ali se u nju razočarao posle posete Sovjetskom Savezu.

Žid je ponovo otišao u Afriku 1942. i tamo živeo za vreme Drugog svetskog rata.

Seksualna orijentacija
U svom dnevniku Žid pravi razliku između „sodomita“, privlačnosti prema odraslom muškarcu, i „pederastije“, zaljubljenost u mlađeg muškarca, gde je sebe identifikovao kao ovog drugog.

Pederastom nazivam muškarca koji se, kako sama reč inicira, zaljubljuje u mladiće. Sodomitom nazivam muškarca čija je želja okrenuta prema starijem muškarcu.[3]

Velika ljubav njegovog života bio je Mark Alegre (sin protestantskog pastora). Ova veza je bila model za odnos Eduara i Olivijea u Židovom romanu Kovači lažnog novca.[4]
odlično očuvana
knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca
Jugane Stojanović
pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst
GaŠa.5