ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Book, Marso, 2000.
190 strana.

Očuvana knjiga.

Na senzualan i erotičan način, Ana Rodić, beleži ljubavne priče beogradskih devojaka
Između Dadova, sa jedne, i SKC-a, sa druge strane, odrastala je Ana Rodić, mlada beogradska spisateljica, sa generacijom koja je devedesete dočekala u `starkama` i `petstokecu`, ušuškana u atmosferu prividnog blagostanja, okrenuta uživanju, sa svešću da je čitav svet njen, potpuno nespremna za sunovrat koji će uskoro promeniti njen život. Anina prva knjiga `Momci iz kraja` nosi tu atmosferu druge polovine osamdesetih kada je život na ulicama grada grcao od neobuzdane energije mladića, koji su, svaki na svoj način, bili `heroji za jedan dan`, i samosvesnih, strasnih, ponekad drskih devojčica koje su uzvraćale njihovim izazovima. Ljubavi koje su se rađale i umirale na svakom ćošku bile su centar u kome su se njihove sudbine spajale. Senzualnost i erotičnost koje bujaju u njenoj prvoj knjizi, mladalački poletnoj lirskoj hronici tih ranih ljubavi, razlivene su i u potonjim knjigama `Sebi samoj` i najnovijoj `Korenje`, iako se teme produbljuju i dobijaju ozbiljnije tonove, dotičući širi društveni kontekst.
Ljubavna priča ostaje jezgro oko koga Ana Rodić plete sudbine svojih junaka. `Sve što hoću da kažem, ljubavna priča oplemeni. Svako od nas ima neku svoju ljubavnu priču i, kazujući je, može da ispriča mnogo o sebi samom, a i o svemu što nam se dešava`, za NIN govori Ana.
Priču o ženama u novoj knjizi Ana je ispričala iz ugla muškarca-naratora i njegove ljubavne veze sa Mašom, `običnom` beogradskom devojkom rastrzanom između neuzvraćene ljubavi prema bivšem dečku narkomanu i starijem oženjenom muškarcu, koji u njoj vidi predmet fascinacije, otelotvorenje srednjovekovnih dama sa dvora Nemanjića o kojima piše priče. Tako se uspostavlja veza između sudbina urbanih, savremenih devojaka i srednjovekovnih vladarki, `čija je krv dodavala ukus spoljnjeg sveta srednjovekovnoj Srbiji`. Ta veza uspostavlja se i u jednostavnoj molitvi koju je Jefimija, prva srpska spisateljica, izvezla na pokrovu za ćivot sa moštima kneza Lazara: `Utišaj buru ljutu duše i tela mog`, a koju nesvesno izgovara i Maša. `Knjigu sam počela od Jefimije, pred čijom sam freskom u Gračanici sa iskopanim očima osetila ogromnu tugu i lepotu. Na tim srednjovekovnim pričama izgradila sam čitavu knjigu`, kaže Ana. U njihovim potresnim sudbinama ona izdvaja specifičan ženski pogled, svojstven i njenim savremeni junakinjama - nežniji, blaži, sa strepnjom od budućnosti... `Predstava o ženi koja čeka svog muškarca, ženi kao nosiocu emocija koja ostaje u senci, nije se kod nas mnogo promenila`, dodaje.
Bez obzira na izlete u prošlost i irealno, Ana piše o svetu koji `vidite kad pogledate kroz prozor`. `Mislim da je ono što se dešava sada i ovde mnogo interesantnije od svake fikcije i želela bih da moje priče ponesu duh ovog vremena.
Moderna, dinamična forma okvir je za više priča koje se istovremeno odvijaju, što stvara utisak `kratkih rezova`. `Pošto me interesuje film, uvek razmišljam o tome kako bi se ono što pišem vizuelno prikazalo, tako da težim formi scenarija.` Spajajući vizuelno i pisano, Ana je našla nekonvencionalan način da se obrati publici. `Svojevremeno sam radila spotove za svoje priče, a promocija moje prve knjige u Kinoteci bila je zamišljena kao video-čitanje mojih pesama u prozi sa muzičkom pozadinom. Htela sam da promenim najčešće jednoličan način na koji se pesničke večeri organizuju kod nas.` Sa dvadeset osam godina Ana se oprobala na televiziji, radiju, u novinama, ali je njeno glavno opredeljenje da piše knjige. `Čini mi se da mnogi mladi ljudi koji nešto stvaraju doživljavaju svoj rad kao neku poruku u boci, koju šaljemo u nadi da će je neko nekad pronaći. Vrednosti su ovde toliko poremećene da retko ko hoće da stane iza projekata mlađih, neafirmisanih ljudi, a da to nije neki kič koji se ovde dobro prodaje i medijski podržava. Teško je u takvoj situaciji izboriti se za svoje mesto.`