Godina izdanja: 1969
ISBN: 402
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov
Priredio, preveo i odabrao: prof. dr Miodrag Sibinović
Vinjete i ilustracije: Dušan Ristić
Izdavač: Kultura, Beograd
Godina: 1969
Obim: 128 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografijama.

„Gvozdeni san“ je zbirka lirske poezije čuvenog ruskog romantičarskog pesnika Mihaila Jurjeviča Ljermontova.

Ova knjiga na našim prostorima prepoznatljiva je po izdanju izdavačke kuće Kultura iz Beograda, koje je objavljeno 1969. godine. Knjiga sadrži izbor Ljermontovljevih lirskih pesama, uglavnom u tvrdom povezu sa zaštitnim omotom.

Ova zbirka donosi samu suštinu ruskog romantizma, obojenu pesnikovim prepoznatljivim melanholičnim, buntovnim i duboko emotivnim izrazom.

Izuzetnu vrednost ovom izdanju iz 1969. godine daje naš čuveni slavista, rusista i akademik prof. dr Miodrag Sibinović. On nije bio samo prevodilac pesama, već je knjigu kompletno priredio, napravio selekciju i opremio je obimnim stručnim predgovorom pod naslovom „Put kremenit“. Sibinovićev predgovor (koji zauzima više od dvadeset strana na početku knjige) važi za izvanrednu studiju o Ljermontovljevom životu, njegovoj unutrašnjoj tragici i umetničkoj snazi njegovog stiha.

Pesme uvrštene u ovu zbirku savršeno oslikavaju ono što je kritičar Visarion Bjelinski nazvao „dijamantskom snagom i metalnom zvučnošću Ljermontovljevog stiha“. Kroz izabrane stihove prožimaju se pesnikove glavne životne i umetničke preokupacije.

Knjiga ima i estetsku vrednost za kolekcionare jer sadrži originalne vinjete i ilustracije koje je namenski za ovo izdanje uradio poznati srpski slikar i scenograf Dušan Ristić. Njegovi crteži prate melanholični ton poezije i daju knjizi autentičan vizuelni identitet tog vremena.



Mihail Jurjevič Ljermontov (rus. Михаил Юрьевич Лермонтов; Moskva, 15. oktobar 1814 — Pjatigorsk, 27. jul 1841) je bio ruski romantičarski pisac, slikar i pesnik. Poznat je i kao „pesnik Kavkaza“.

Ljermontov je rođen u Moskvi 3. oktobra(jk)/15. oktobar 1814, a odrastao je u selu Tarhani, gde se nalazi njegov grob. Njegova porodica vodi poreklo od škota Learmount, koji se doselio u Rusiju u ranom XVII veku.

Njegova baba, koja ga je odgajila jer mu je majka rano umrla, a otac bio u vojsci, se postarala da Ljermontov dobije odlično obrazovanje.

Nakon završetka gimnazije, Ljermontov je 1830. upisao Moskovski univerzitet, ali se nije dugo zadržao zbog nepokornosti prema jednom profesoru. Od 1830. do 1834. je išao u vojnu školu u Sankt Peterburgu te je postao oficir. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za rusku istoriju i srednjovekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na „pesmu trgovca Kalašnjikova“, dugačku poemu „Borodino“ i seriju popularnih balada.

Nakon smrti Puškina 1837. godine, Ljermontov je izrazio osećanja kroz pesmu upućenu Caru Nikolaju I Pavloviču, zahtevajući osvetu nad ubicom Puškina. Pesma je osudila „stubove“ ruske visoke klase za Puškinovu smrt.

Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao na Kavkaz, gde je Ljermontov već bio kao mali.

Ljermontov je posetio Sankt Peterburg 1838. i 1839. godine. Njegova neuzvraćena ljubav prema Varvari Lopuhini je zabeležena u nezavršenom romanu Kneginja Ligovska. Nakon dvoboja sa sinom francuskog veleposlanika, opet je vraćen u vojsku na Kavkazu.

Godine 1839. završio je svoj jedini roman, Junak našeg doba, koji gotovo predviđa dvoboj u kom je Ljermontov izgubio život dve godine kasnije, 27. jula (15. jul (jk)/a) 1841.

Tokom svog života, Ljermontov je objavio samo jednu zbirku pesama 1840. godine. Tri nove zbirke, oštro cenzurisane, su objavljene godinu dana nakon njegove smrti.

Objavio je samo jedan roman, koji je imao puno uticaja na rusku prozu. „Junak našeg doba“ je usko povezana kolekcija pripovetki o ličnosti Pečorina.

Inovativna struktura romana je navela na nekoliko imitacija, jedna od kojih je Nabokov roman Pnin (1955).

Pisao je poeme: „Demon“, „Pesma o trgovcu Kalašnikovu“, „Mciri“, pesme: „Prorok“, „Pesnik“, „Izlazim sam na put...“, „Jedro“, „Povodom pesnikove smrti“, „Misao“, „Otadžbina“, „Zbogom, neumivena Rusijo...“, „Oblaci“, dramu „Maskarada“ i roman „Junak našeg doba“.



Prevodilac zbirke „Gvozdeni san“ je prof. dr Miodrag Sibinović (1937–2020), jedan od najvećih i najuticajnijih srpskih slavista, rusista i prevodilaca 20. veka. Bio je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, teoretičar književnosti i čovek koji je u našu kulturu utkao neprocenjivo blago slovenske poezije.

Miodrag Sibinović nije bio samo usputni prevodilac ove zbirke – on je bio vodeći stručnjak za Ljermontova na našim prostorima. Zanimljivo je da je Sibinović stekao svoj doktorat književnih nauka 1970. godine (samo godinu dana nakon objavljivanja knjige „Gvozdeni san“) upravo sa temom „Ljermontov u srpskoj književnosti do Drugog svetskog rata“. To znači da je zbirku „Gvozdeni san“ sročio u trenucima svoje najveće naučne i kreativne posvećenosti ovom ruskom pesniku.

Profesor Sibinović je tokom svog života preveo preko 80.000 stihova iz ruske, ukrajinske i beloruske poezije. Pored Ljermontova, našoj publici je maestralno približio dela Puškina, Jesenjina, Bloka, Ahmatove i Pasternaka. Smatrao je da prevođenje poezije nije puko prenošenje reči, već ponovno stvaranje pesme na maternjem jeziku, zbog čega su njegovi prevodi zadržali savršenu melodiju i ritam originala.

Sibinović je bio pionir u uvođenju prevođenja kao naučne discipline na Beogradskom univerzitetu. Njegova kultna knjiga „O prevođenju“ (1990) decenijama je služila kao osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji, kao i za studente filologije. On je postavio standarde kako se književna dela adekvatno i dostojanstveno prenose sa jednog jezika na drugi.

Njegov doprinos nauci i kulturi bio je prepoznat i u samoj Rusiji. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta (MGU) Lomonosov, Sibinoviću je 1996. godine dodeljena titula počasnog doktora ovog prestižnog ruskog univerziteta. U Srbiji je dobio brojna priznanja, uključujući Nagradu za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Vukovu nagradu i nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi.



Ilustrator ovog izdanja je Dušan „Duško“ Ristić (1913–1995), jedan od najznačajnijih i najsvestranijih srpskih primenjenih umetnika 20. veka. Iako je u knjizi „Gvozdeni san“ potpisan kao ilustrator, njegova primarna i najveća životna zvanja bila su slikar, pozorišni scenograf i kostimograf.

Ristić je svoj najveći trag ostavio u pozorišnoj umetnosti. Radio je kao stalni scenograf i kostimograf Narodnog pozorišta u Beogradu, a njegove raskošne scenografije oblikovale su vizuelni identitet nekih od najvećih domaćih opera, drama i baleta. Kreirao je vizuelni svet za kultne predstave kao što su Romeo i Julija, Žizela, Šeherezada, Amerikanac u Parizu i 1001 noć. Njegove scenografije predstavljale su Jugoslaviju na najprestižnijim svetskim pozorišnim manifestacijama, poput Praškog kvadrijenala i Bijenala u Sao Paolu.

Svoje ogromno znanje prenosio je mlađim generacijama kao ugledni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti (FPU) u Beogradu, gde je iznedrio generacije uspešnih srpskih scenografa i dizajnera.

Pored pozorišta, Ristić je bio pionir u kreiranju scenografija za domaću kinematografiju i televiziju. Potpisan je kao scenograf za čuveni jugoslovenski muzički film Zvizduk u osam (1962) sa Đorđem Marjanovićem, kao i za kultni film Majstor i Margarita (1972) u režiji Aleksandra Saše Petrovića.