Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Moni de Buli - Zlatne bube - Nadrealizam
Solomon Moni de Buli (Beograd, 27. septembar 1904 – Pariz, 29. mart 1968) bio je srpski pisac jevrejskog porekla. Pripada grupi avangardnih srpskih pisaca između dva svetska rata. Pravo ime mu je Solomon Buli, ali je još na početku književne karijere uzeo umetničko Moni de Buli (Monny de Boully).

Biografija i književni rad[uredi | uredi izvor]
Rođen u jednoj od najstarijih i najbogatijih beogradskih jevrejskih porodica, osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1928. godine. Kako je sam napisao u autobiografiji „Večnost“, detinjstvo je proveo sanjareći i čitajući, a za osamnaest godina osamnaest puta je posetio Beč. Sa petnaest godina odlazi u Berlin gde se upoznaje sa počecima avangardne umetnosti. Grupi srpskih modernista iz kafane „Moskva“ (Stanislav Vinaver, Tin Ujević, Rade Drainac, Dušan Matić, Risto Ratković, Dragan Aleksić i drugi) pristupa 1919. godine, a prvu pesmu objavljuje 1923. godine u „Hipnosu“ Rada Drainca. Bio je među pokretačima novih književnih pokreta, pesničkih proglasa i kratkotrajnih književnih publikacija. Uredio je almanah „Crno na belo“ (1924) i sa Ristom Ratkovićem pokrenuo i uređivao časopis „Večnost“ 1926. godine.

Odlazi u Pariz 1925. godine gde se upoznaje Bretonom, na čiji nagovor u petom broju časopisa Nadrealistička revolucija (La Revolution surrealiste) objavljuje sa svojom beleškom „Vampira“ u prevodu M. Felera. Tako je prvi od srpskih avangardnih pesnika ušao u najuži krug francuskih nadrealista (Andre Breton, Luj Aragon, Pol Elijar), pre nego što se u Beogradu formirala nadrealistička grupa. Krajem godine vraća se u Beograd i do 1928. se književno izuzetno angažuje – objavljuje pesničke knjige: „Krilato zlato“ (1926), „Antena smrti“ (1927) i sa Radom Draincem „Dve avanturističke poeme“, a sa Ristom Ratkovićem poemu „Leviatan“.

Ponovni odlazak u Pariz 1928. godine otvara novu stranicu njegovog književnog angažovanja. Sa Žanom Karivo i Didom de Majo pokreće časopis „Diskontinuite“, sarađuje u časopisima: „Le Grand Jeu“ potom „Les Cahiers jaunes“, „Les Cahiers de l’Etoile” i „Les Cahires du Sud“. Objavljivao je kritiku i reportaže iz pariskog života u „Vremenu“ i „Pravdi“ pod naslovom „Pariska hronika“. Objavio je nekoliko automatskih nadrealističkih tekstova i priču „Konstrukcija jednog sna“ (1927). Kako za njega kaže Predrag Palavestra u knjizi „Jevrejski pisci u srpskoj književnosti“, radio je malo, lenjo, bez žurbe i surevnjivosti, tako da je iz prikrajka gde se sklonio uspeo da ostvari bolje i značajnije delo nego glasni prvosveštenici srpskog nadrealizma. Iako je učestvovao u prvim nadrealističkim poduhvatima u Parizu i Beogradu, Moni de Buli nije bio priznat i prihvaćen među malobrojnim ali moćnim beogradskim nadrealistima, okupljenim oko Marka Ristića. Budući da je živeo u Francuskoj, gde je držao malu antikvarnicu u Parizu i samo povremeno objavljivao poneki putopis u beogrradskim dnevnim listovima, Moni de Buli smatran je nekom vrstom otpadnika iz nadrealističkog pokreta. Punih trideset godina (1938 – 1968) za njega se u književnim krugovima nije ni znalo, dok ga, posle nekoliko memoarskih tekstova u Politici (1966), prijatelji nisu nagovorili da objavi knjigu izabranih pesničkih i proznih tekstova „Zlatne bube“ (1968). Samo nekoliko dana pre njene pojave iz štampe Moni de Buli je iznenada preminuo u Parizu, tako da nije dočekao da vidi svoju knjigu koja ga je posmrtno na glavna vrata ponovo uvela u srpsku književnost.

korice kao na slikama, unutra ocuvana