ISBN: 141
Godina izdanja: 1978
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Macuo Bašo
Prevod i predgovor: Petar Vujičić
Izdavač: Glas, Banja Luka
Godina: 1978
Obim: 125 str.

Stanje knjige je prikazano na fotografijama.

„Vetar sa Fudžijame“ je zbirka haiku poezije čuvenog japanskog pesnika Macua Bašoa, objavljena na našim prostorima u izdanju izdavačke kuće Glas (Banja Luka) 1978. godine.

Ova knjiga predstavlja jedno od ključnih izdanja za ljubitelje japanske književnosti na Balkanu, a njen naslov je inspirisan poznatim Bašovim stihom: „Kako bih rado poneo u svojoj lepezi malo vetra sa Fudžijame!“.



Macuo Bašo (Matsuo Bashō, 1644–1694) je najveći japanski haiku pesnik i čovek koji je od ove kratke forme stvorio vrhunsku umetnost. Rođen je u blizini mesta Ueno u provinciji Iga kao Macuo Munefusa.

Njegov život bio je neobičan spoj samurajske tradicije, asketskog života, zen-budizma i neprekidnih putovanja.

Bašo je rođen u porodici nižeg samurajskog staleža. Kao mladić, bio je u službi lokalnog feudalca Todoa Jošitade. Sa njim je delio strast prema poeziji, ali kada je Jošitada iznenada preminuo 1666. godine, Bašo je odlučio da napusti udoban život i samurajski status kako bi se potpuno posvetio pisanju. Preselio se u Edo (današnji Tokio).

Njegovo umetničko ime zapravo znači „drvo banane“ (na japanskom bashō). Kada se proslavio kao učitelj poezije u Edu, jedan od njegovih učenika mu je poklonio i posadio drvo banane pored njegove skromne kolibe. Pesnik se toliko vezao za ovo drvo da je kolibu nazvao Bašon-an (Bananina koliba), a sebe jednostavno – Bašo.

Bašo je živeo isposničkim, skromnim životom. Proučavao je zen-budizam i taoizam, što je duboko uticalo na njegovu poeziju. Njegovi stihovi nisu samo opisi prirode, već pokušaj da se kroz trenutak (poput skoka žabe u stari ribnjak) prikaže večnost, tišina i prolaznost sveta. Uveo je estetske koncepte kao što su Wabi (lepota u jednostavnosti i siromaštvu) i Sabi (setna usamljenost i svest o zubu vremena).

Razočaran gradskim životom i nakon što mu je koliba izgorela u požaru, Bašo 1684. godine kreće na svoja čuvena, dugogodišnja pešačka putovanja širom Japana. Putovao je sam ili sa nekoliko učenika, spavajući u hramovima i noseći samo najosnovnije stvari.

Iz ovih putovanja nastali su njegovi čuveni putopisi u formi haibuna (spoj proze i haikua), od kojih je najpoznatiji „Uski put ka dalekom severu“ (Oku no hosomichi).

Pošto je provincija Iga bila kolevka nindži, a Bašo je sa lakoćom i bezbedno prelazio ogromne razdaljine kroz strogo čuvane feudalne granice Japana, i danas postoji istorijska teorija da je Bašo zapravo bio tajni agent (nindža) u službi šoguna, a da mu je poezija služila kao savršen paravan.

Bašo je preminuo 1694. godine u Osaki, tokom jednog od svojih putovanja, okružen svojim vernim učenicima. Za sobom je ostavio oko 2.000 haiku pesama koje i danas inspirišu pisce širom sveta.