Godina izdanja: 1970
ISBN: 442
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Sergej Jesenjin
Prevod: Nikola Bertolino, Danilo Kiš, Miodrag Sibinović, Milorad Živančević, Branko Jovanović, Radivoje Konstantinović, Dragutin Malović (u nekim izvorima naveden i kao Dragan), Miroslav Topić
Ilustracije i grafička oprema: Shyqri Nimani
Naslov: Lirika (1910-1916), Knjiga 1
Izdavač: Rad, Beograd
Godina: 1970
Obim: 213 str.

Knjiga „Lirika (Knjiga 1)“ Sergeja Jesenjina predstavlja temeljni deo stvaralaštva jednog od najvoljenijih ruskih pesnika, obuhvatajući njegove rane radove i pesme koje su ga proslavile. Njegova rane lirika duboko je ukorenjena u rusko selo, prirodu, narodnu tradiciju i melanholiju.

U prve zbirke i rani stvaralački ciklus spadaju neke od njegovih najlepših antologijskih pesama:
- „Breza“ (Берёза): Njegova prva objavljena pesma, simbol ruske prirode i čednosti.
- „Pesma o keruši“ (Песня о собаке): Potresna i duboko empatična pesma o majčinskoj tuzi životinje kojoj su oduzeti štenci.

Jesenjinov stil u prvoj knjizi lirike odlikuje se izuzetnom muzikalnošću i jednostavnošću. Njegovi stihovi teku prirodno, poput narodnih pesama (bunjina i častuški). Koristi metafore koje spajaju ljudsko i prirodno (npr. „mesec kao zlatni medved“, „vetar kao vitki dečak“).



Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.

Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka.

U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim.

Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu.

Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom, koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog.

U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“.

Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu.

Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu.

Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“.

Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe.

U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave.

Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“.

Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“.

U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima.

Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je Do viđenja, druže moj, do viđenja (rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…). Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.

Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oproštaj sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju.


Ilustracije i kompletnu grafičku opremu za ovo izdanje „Celokupnih dela“ Sergeja Jesenjina iz 1970. godine uradio je poznati jugoslovenski grafički dizajner i umetnik Šikri Nimani (Shyqri Nimani). On je bio zadužen za vizuelni identitet celog kompleta, uključujući prepoznatljive zaštitne omote, dizajn korica i unutrašnje ilustrovane table na kojima su prikazani portreti i prateći motivi.