Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SUNCE NA POLA KOPLJA - Đorđe Vranješ

Đorđe Vranješ (Kamen, Glamoč, 20. decembar 1930 – Sremska Mitrovica, 9. mart 2004), bio je srpski prosvetni i kulturni radnik, književnik.[1] Član Udruženja književnika BiH (1969), član Društva književnika Vojvodine (1988).

Biografija
Detinjstvo
Đorđe I. Vranješ je rođen u mnogočlanoj seoskoj porodici oca Ilije u selu Kamen, blizu Glamoča 20. decembra 1930. godine. Završio je nižu gimnaziju na Vrbi 1940. Danas se na tlu Vrbe nalazi Manastir Veselinje, podignut 1970. godine u čijem je krugu kosturnica novomučenika stradalih od ustaškog noža.[2]

Na Ilindan 1941. i porodicu Vranješ su masakrirale ustaše i jedini preživi član porodice je bio Đorđe. Uprkos nesreći koja ga je zadesila u detinjstvu, u svom stvaralaštvu se nije pozivao na mržnju[3]:

Svakim padom sam zavoleo po jednog čoveka, dizanjem – dvojicu.

Obrazovanje
Obrazovanje nastavlja u Banja Luci (1947-1951) u Realnoj gimnaziji. Maturirao je u generaciji sa lingvistom Milanom Šipkom, slikarom Jovanom Spremom, doajenom hrvatskog glumišta Krunoslavom Valentićem. Istu školu je pohađao i istraživač Andrićevog stvaralaštva Miroslav Karaulac.

Upisuje studije Jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu (1951-1956), zajedno sa književnikom Vojislavom Lubardom, kao i kolegom na drugoj studijskoj grupi - Izetom Kikom Sarajlićem. Đorđe Vranješ je diplomirao prvi u generaciji, a jedan od profesora mu je bio čuveni književnik Meša Selimović.[4]

Profesionalni rad
Đorđe Vranješ je radio kao profesor književnosti u Glamoču, Livnu i Zenici. Bio je i na pozicijama direktora gimnazije u Glamoču, direktora biblioteke u Zenici, sekretara Samoupravne interesne zajednice (SIZ) za kulturu Zenice.

U svojoj profesionalnoj karijeri radio je i kao bibliotekar,[5] bio je dopisnik dnevnih novina Oslobođenje, a zalagao se i za pozorišnu umetnost, pa je zajedno sa direktorom Pozorišta Zenica Zdravkom Martinovićem, rediteljem Zoranom Ristovićem i scenografom Radovanom Marušićem dva puta nagrađen Sterijinom nagradom, kao i drugim nagradama za postignuća u pozorišnoj umetnosti.[6]

Vranješ je bio član Udruženja književnika BiH od (1969).

Dobitnik je Dvanaestoaprilske nagrade grada Zenice, uručene 10. aprila 1970. godine, za `naročite zasluge u oblasti kulture`.[7]

Pozniji život
Uoči raspada Jugoslavije i građanskih ratova pesnik je sa porodicom izbegao u Sremsku Mitrovicu 1988. Tada je postao član Društva književnika Vojvodine.

Preminuo je 9. marta 2004. i sahranjen je na seoskom groblju u Velikim Radincima.[3]

Dela
Danas se ime Đorđa Vranješa često čuje u intervjuima njegovog sina Andreje Vranješa, kulturnog radnika, bibliotekara i književnika, u kontekstu književnog rada.[8] Bio je naklonjen ruskoj književnosti i tematski se ugledao na njih.

Zbirke poezije
Sunce na pola koplja / Đorđe I. Vranješ. – Sremska Mitrovica : Đ. Vranješ, 2002.
Na izvoru ljubav / Đorđe I. Vranješ. – Zenica : Biblioteka Dostignuća, 1981.
Sretanja / Đorđe I. Vranješ. – Beograd : Petar Kočić, 1975.
Čovjek i ptica / Đorđe I. Vranješ. – Beograd : Slovo ljubve, 1974.
Kajanje nije poraz / Đorđe I. Vranješ. – Sarajevo, 1970[9].
Među razlikama planina / Đorđe I. Vranješ. – Sarajevo : Svjetlost, 1968[10].
Oporuka za mog sina – poema / Đorđe I. Vranješ. – Zenica, 1966[11][12].
Ipak ljudi moramo biti / Đorđe I. Vranješ. – Livno, 1960.
Uspravna iskrenost / Đorđe I. Vranješ. – Beograd : Junior, 1955.
Autorska poezija Đorđa Vranješa je zastupljena u mnogim antologijama i pesničkim zajedničkim zbirkama. Jedna od najpoznatijih antologija u kojima je zastupljen je Prognani Orfeji priređivača Nenada Grujičića[13].

Sremska Mitrovica 2002

DEČ. S. Pol. Bela 5