Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

OGNJIŠTE - Velibor Veličković Čitalište Užice 1998

Tvrdi povez 79 str
Kada se 2000. godine prvi put pojavio na Saboru trubača u Guči, Velibor Veličković, zdravičar iz Sjenice, nije ni slutio da će ubedljivo pobediti i brzo postati poznat širom Srbije, bivše Jugoslavije i srpske dijaspore. Od tada, Velibor pobeđuje gde god se pojavi, toliko je nadmoćan da su ga posle treće uzastopne pobede u Guči zamolili da ubuduće nastupa van konkurencije.
Danas je Velibor, uvaženi profesor i afirmisani književnik, uzor mladim zdravičarima, i mada više „nema dostojnog protivnika“, i dalje dolazi u Guču i na druga velika takmičenja zdravičara u nastojanju da, kako naglašava, ovu duhovnu disciplinu, ljupku besedu i ritmičku prozu, vrati u život.

Plodan pisac

Za poslednjih 10 godina Velibor Veličković je objavio zbirke pesama: „Zavičajne rane i melemi“, „Ognjište“, „Gorolom“, „Mučenik“, „Udaljena“, kao i dva romana („Kućni prag“ i „Za oko i dušu“).

– Moja ljubav prema zdravičarstvu rođena je iz moje velike ljubavi prema narodnoj nošnji. Da bih mogao da demonstriram divnu srpsku narodnu nošnju, morao sam da tražim priliku za to. Za folklor sam prestarao, a za govorenje nisam. Izabrao sam ovo drugo i tako zadovoljio srce i dušu – kaže Velibor i naglašava da je zdravica nastala u narodu, njeno osnovu davao je neki daroviti govornik, a vremenom je doterivana, dopunjana i brušena.
Zdravice obično počinju rečima „Bože, pomozi, poveseli“. Najčešće se završavaju sa: „Ako Bog da i milost božja“ ili „Amin, Bog te čuo. „U tekstu zdravice nema grube svakidašnjice, ni krutog jezika. Zdravica je ljupka beseda. Ona traži vedar pogled, uzdignuto čelo, ozareno lice, sigurnost u gestu, spokoj u duši, zadovoljenje životom, kristalno jasnu i pobožnu reč – kaže Veličković i dodaje:

Bez zdravice gluva slavlja

Profesor Veličković smatra da su kućne svečanosti bez zdravice gluve i prazne, zato zdravicu treba vratiti na slavske i božićne trpeze, na prosidbe i svadbe, na kumstva i krštenja, među umorne kosače i orače, njome potinuti prazne i bučne političke rasprave.
– Nekada se nijedna čaša nije popila a da nije bila praćena blagoslovom bar s nekoliko reči. To je svakom ljudskom sastanku davalo pobožnu uzvišenost – kaže Veličković.

– Zdravice manje pričaju, a mnogo više kažu, i još više ukazuju. U njima sve ima svoju pristojnu meru i oblik, sve je u savršenom poretku. To su jezgrovite, pune i osmišljene reči. One se govore kratko, glasno i jasno, ali svečanim i molitvenim tonom. NJihova lepota je u bogatstvu i probranosti reči, u vedrini govora. Pune su plemenitih želja, bez kletvi i zlih reči – ističe Veličković.
Profesor Velibor Veličković podseća da ne može svako biti zdravičar jer su za to potrebni odvažni i daroviti ljudi, čiji se um ne muti, a jezik ne sapliće.
K.S.N. O. 4. POL.1