Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Branko Ve Poljanski - Panika pod Suncem / Tumbe / Crveni petao

Priredio i studiju napisao Aleksandar Petrov

Narodna biblioteka Srbije, Decje novine, Beograd, Gornji Milanovac, 1988.
Tvrdi povez, LXXVII+20+32 + 32 strane.
RETKO IZDANJE!

Бранислав Мицић (Сошице, 1897 — Париз, 1947), познатији као Бранко ве Пољански, био је српски књижевник и сликар.[1][2] Са братом Љубомиром Мицићем започео је српски авангардни покрет зенитизам.
Биографија

Бранко ве Пољански је псеудоним узео по Мајским Пољанама код Глине на Банији од куда вуче порекло и где је провео детињство.[1]

Школовао се на Учитељској школи у Загребу. У Љубљани је 1921. године покренуо часопис „Светокрет“,[2] „лист за експедицију на северни пол човековог духа“, а у Загребу филмску ревију „Кинофон“[2]. У Прагу је организовао уметнички клуб „Зенит“, шири зенитистичке идеје и суделовао на Револучној сцени (сцена малог казалишта Адриа, нова врста кабареа у немачком стилу).[1]

У часопису зенит објављивао је песме, прозу и коментаре о културним збивањима.

Сам или са братом Љубомиром Мицићем организује зенитистичке вечери у Љубљани, Загребу и Београду. Суделује 1924. године на првој Зенитовој међународној изложби нове уметности у Београду. Као представник Зенита у Паризу је 1925/26 ширио зенитистичке идеје. Симболично је раскинуо са својом књижевном делатношћу 17. јула 1927. године у Београду, када је на Теразијама разделио 2.000 примерака својих књига „Тумбе“ и „Црвени петао“. После тога одлази у Париз где се посвећује сликарству од којег је и живео.

Слике и цртеже излагао је на међународној изложби револуционарне уметности Запада 1926. у Москви и у Паризу 1925 (или 1926) и 1930, када је штампао Манифест панреализма.[2]

Био је ожењен Францускињом из добре, добростојеће породице, отац четворо деце.[1]

Живео је у Загребу, Београду и Паризу, где му се, као клошару, губи траг.[2]

tags: avangarda, zenit, zenitizam, ljubomir micic, ivan goll, jo klek...