Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

kao na slikama

1962
Matica srpska



prva i najređa knjiga Judite Šalgo


Judita Šalgo je bila jedan od najistaknutijih avangardnih pesnika i performera sedamdesetih, a u godinama potom – stvaralačka ličnost čiji je opus otvarao mnoga, kako će se kasnije ispostaviti, dalekosežna politička i poetička pitanja. Nažalost, objavljivanje jednog od svojih najznačajnijih dela, romana „Put za Birobidžan“, kao i knjige „Jednokratnih eseja“, autorka nije dočekala. Obe knjige objavljene su posthumno u „Stubovima kulture“, ostavljajući čitaocima setnu pretpostavku o tome kako bi kvalitetan opus, da je poživela, Judita Šalgo mogla ostvariti. No, i bez ovog pretpostavljenog dela, književna ostvarenja Judite Šalgo sačinjavaju nezaobilazni segment savremene srpske književnosti.
Na promociji „Jednokratnih eseja“, u knjižari „Beogradski izlog/Stubovi kulture“, govorili su Vasa Pavković, Tatjana Rosic i Gojko Božović. Oni su istakli da su u pitanju raznorodni tekstovi prepoznatljivog autorskog rukopisa koji odlikuju neočekivana rešenja na planu jezika i postupka, kao i smireni, pronicljivi, ironični ton. Gojko Božović je razvrstao eseje na putopisne, poetičke i one koji govore o egzistencijalnim pitanjima. Svaki od eseja odlikuje spremnost ove književnice da dogmu, bilo koje vrste, dovede u pitanje, a samim tim i odlučnost da ne poverujete niti u jednu od njih. Književnost, smatra Judita Šalgo, ne sme biti „ukočena“ i pasivna. Pisac mora biti svim svojim čulima otvoren prema svetu kao građi od koje tvori književnost, ujedno utičući na tu istu stvarnost. Jedno od ključnih pitanja za Juditu Šalgo bilo je upravo pitanje piščeve etičke odgovornosti.
Ona je verovala da je svaki angažman, izuzev onog koji direktno imenuje zlo, u stvari samo akt gašenja privida kulturnih dešavanja, a time i akt koji na posredan način u stvari doprinosi tom istom zlu. Stoga je odbijala da bude deo oficijelne književne scene, rekla je Tatjana Rosić. Šalgo je prema njenim recima, bila i jedan od najbesprekornijih stilista srpske književnosti.
Priređivač knjige, Vasa Pavković, izrazio je nadu da će se uskoro, takođe u „Stubovima kulture“, pojaviti i knjiga „Dnevnik“, kao još jedno delo sačinjeno od rukopisa iz zaostavštine ove književnice. Judita Šalgo je rođena 1941. godine, a preminula 1996. u Novom Sadu.

O NEUKLOPIVOSTI
Judita Šalgo: Jednokratni eseji; Stubovi kulture, Beograd 2000.
„Život se najduže sačuva u klasičnim žanrovima, u snažnim poemama, dramama i romanima, građenim od prirodnog književnog materijala, ali se najbrže i najzgodnije spakuje u esej, u univerzalnu portabl-formu, što u ovom veku ratnih bežanija i interplanetarnih seoba može da bude i te kako važno“ (Judita Šalgo)
Gorenavedeni citat iz Jednokratnih eseja, uz još neke srodne pasuse, može se tretirati (i) kao svojevrsni, nenametljivi autopoetički mikroesejizam: kao da je Judita Šalgo, pesnikinja, romansijerka, pripovedač, prevodilac i izdavač (Novi Sad 1941–1996), osećala potrebu da sebi i čitaocu razjasni svoju (povremenu) potrebu za oglašavanjem i u esejističkoj ili, pak, naprosto slobodnoj, hibridnoj proznoj formi koja se čas približava autobiografskoj naraciji, čas zalazi duboko u tradiciju srpskog putopisanja, čas progovara o aktuelnom, na način koji je veoma približava atraktivnosti „publicističke“ tekstualnosti, a da ipak ni za jedan jedini redak ne prestaje da bude „lepa književnost“ najplemenitije vrste, plod jednog lirskog, ali ne kaćipernog i precioznog, u onom odvratno lažnom smislu „ženskog“ senzibiliteta, već ljudske i spisateljske uravnoteženosti i zrelosti iz koje izvire i u kojoj se nepogrešivo prepoznaje onaj neponovljivi, lucidni, melanholični šalgoritam...
Zbirka Jednokratni eseji produkt je priređivačkog napora Vase Pavkovića, koji je prikupio i „objedinio“ tekstove koje je spisateljica objavljivala po raznim listovima i časopisima tokom osamdesetih i devedesetih, pridruživši im i one iz njene rukopisne zaostavštine. Pavković je tekstove, njih dvadeset i osam, podelio u tri celine: u prvoj su putopisi iz Egipta i Izraela, a takođe i putopis iz Nemačke, pisan u trenutku kada se raspada spisateljičina zemlja, a talasi ljudske bede i nesreće sa Balkana preplavljuju situ i samozadovoljnu Evropu... U drugoj, najopsežnijoj celini nalaze se spisateljičini eseji na razne književne i vanknjiževne teme, a naročito među ovim potonjima – kako vreme odmiče – ima sve više tekstova i tekstualnih krhotina koje se bave spisateljičinim identitetom – ili potragom za njim, ili zapitanošću nad smislom njegovog „posedovanja“, zapitanošću koja je nužno bogohulna u vreme one konradovske „histerije identiteta“ – i mukotrpnim osvajanjem (samo)svesti o nečemu što bismo mogli nazvati multiautsajderstvom. A upravo je to, ta višestruka postranjenost jedne egzistencije ono što „izbija“ iz autopoetičkih, autobiografskih i esejističkih pasaža Judite Šalgo, upravo je ta neuklopivost prepoznatljiv lajtmotiv ovih eseja, kao što je, na drugi način, bila i diskretan a sveprisutan sastojak njene proze, koja je – by the way – tek poslednjih godina pred autoričinu smrt počela da se valorizuje na pravi način (u čemu je i trade-mark uloga izdavača bila veoma velika, mada u „idealnim“ okolnostima to ne bi trebalo da bude tako). Autsajderstvo o kojem govorim podjednako je autsajderstvo pisca u društvu nepismenih slovosricača, samosvesna marginalnost prirodnog elitiste – nipošto u snobovskom smislu – u okruženju Nadirućeg Prostaka, „neizlečivo“ trostruko autsajderstvo ženskog srednjoevropskog jevrejstva u poživinčenom okolišu u kojem je svaka od navedenih sastavnica jednog identiteta prepoznata kao svojevrstan simbol „tuđeg“. O ovome pak najeksplicitnije govori treća celina knjige, sastavljena od raznorodnih kraćih tekstova u kojima se Šalgo na neposredniji način bavila tužnim aktualijama jednog (pred)apokaliptičnog vremena, od kraja osamdesetih do svoje smrti. Iako se uvodni tekst ove celine zove Zašto sam apolitična? (sa sve autoričinom ironijskom igrom reči: bepolitična, cepolitična, depolitična...), jasno je da se tu pre radi o onoj konradovskoj – ponovo taj Konrad! – antipolitičnosti koja nema baš nikakve veze s moralnim nihilizmom onih u staklenicima Progresivne Misli odgajanih i paženih socijalističkih Lepih Duša... Onih koje su svoj hinjeni „levičarski identitet“ očas posla zamenile „histerijom (etničkog) identiteta“, ostajući sve vreme dosledne samo u insistiranju na svojoj podrazumevanoj nevinosti-u-ludnici. Drugim rečima, Judita Šalgo – često „nepodobna“ u vreme one obavezne idile ekscentričnog jugoslovenskog sam-soc eksperimenta – svedoči dolasku „novog doba“ (recimo, u tekstu-dnevniku o onome što će posle biti prozvano novosadskom „jogurt-revolucijom“), ali, nimalo ne žaleći za onim što je palo jer je padu sklono bilo, prepoznaje u buci svetine bubnjeve apokalipse čiji ritam sve više liči na vojnički marš, a u savršeno bezrazložnoj radosti „probuđenog i pobedničkog naroda“ već vidi zametke one deformisane, smrknute, ojađene i bedne humanoidne gomile koju danas možete videti čim kročite na ulicu. U tom su smislu „antipolitički“ senzori Judite Šalgo bili savršeno nepogrešivi, iako je ova spisateljica po svom habitusu poslednja osoba koja bi se „bavila politikom“: nju, međutim, nije izdao ni estetski ni etički kompas, što je bilo savršeno dovoljno za o(p)stajanje u normalnosti: nikakve proročanske sposobnosti nisu bile neophodne, ma šta govorili oni koji danas kukaju da su bili „zavedeni i prevareni“...
Dvestotinak stranica probranog „non-fiction“ opusa Judite Šalgo vredan su autoportret pisca u zrelosti, i još jedan podsetnik na vrednost njenog apartnog dela, ali i na to koliko je književnost srpskog jezika izgubila time što ova spisateljica nije stigla – ili nije poživela – da napiše i više od te tri zbirke poezije, jednog celog i jednog nedovršenog romana, jedne zbirke priča i, evo, jedne dobro priređene esejističke kolekcije. Ili to možda iz dolepotpisanog samo progovara ona „muška“ strast za „stavljanjem tačke“, za zaokruživanjem, za katalogizovanjem, za ucelinjenjem? Možda je, baš ovako „nedovršen“, opus Judite Šalgo zapravo prirodno zaokružen, ostavljajući nam i tako (pre)poruku da se manemo Velikih Priča? Bilo kako bilo, njene proze i eseji će se sigurno naći u onom neophodnom prtljagu s kojim tekstualnost srpskog jezika, s izvesnim šansama, ipak uplovljava u famozni XXI vek. Pa makar bila i u potpalublju.
Teofil Pančić

Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima „učestvovala u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove „mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo („Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkivanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. „Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo „ne talasaj“, a na brodu izvučenom na suvo „Tribina mladih“. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).




neoavangarda katalin ladik slavko matkovic vladan radovanovic signalizam vujica resin tucic vojislav despotov ..