ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1987
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Simović, Ljubomir, 1935-2025 = Simović, Ljubomir, 1935-2025
Naslov Snevnik / Ljubomir Simović
Vrsta građe separat
Jezik srpski
Godina 1987
Izdavanje i proizvodnja [B. m. : b. i.], 1987 ([b. m. : b. i.])
Fizički opis Str. 123-171 ; 20 cm
(Broš.)

NAPOMENE UZ SNEVNIK
O ZAPISIVANJU SNOVA. Svoje snove sam počeo da zapisujem negde krajem 1961. godine. Vremenom sam uspeo da razvij em prilično sigurnu tehniku (ukoliko to može tako da se nazove) zapisivanja snova. U toj „tehnici” je bilo najvažnije da se san zabeleži što pre, jer se ta pređa, inače, na javi, rasipala brže od dima. Zato sam beleške pravio odmah posle buđenja. Izveštio sam se da to radim i noću, u mraku, za vreme kratkog prekida sna. Reći sam katkad ispisivao jednu preko druge, zbrkano, i nekad te svoje noćne zabeleške nisam uspevao da dešifrujem. Ali su mi ti noćni zapisi u jutru, najčešće, bili od velike pomoći: sve češće sam uspevao da, neposredno i precizno, tačno zabeležim ceo san, ma koliko dug i komplikovan bio. U tim beleškama mi je bilo najvažnije da sačuvam najpuniju autentičnost sna. Čak i svi eventualni komentari, misli, izrazi, a ne samo sanjani! događaji, morali su biti zapisani onakvi kakvi su bili u snu, bez ikakvih doterivanja i ispravki (na primer: „puška sa šupljom cevi”, itd.).
Ove beleške sam vodio neredovno. Nekad su snovi bili konvencionalni, i život u njima bled, tako da ih nije vredelo zapisivati. Nekad su me od tih snova i beležaka za duže vreme odvajali drugi poslovi. Ali nekad su snovi bili toliko jaki, upečatljivi, sadržajni, neobični, zagonetni, da su bili jači i važniji od onoga što mi se događalo na javi, tako da mi se zapisivanje snova činilo najprečim poslom. Tako sam ja, koji nikad nisam vodio dnevnik o onome što mi se događalo na javi, ponekad s najvećom revnošću pisao snevnik, o onome što mi se događalo u snu.
O PISANJU PESAMA U SNU.
Često sam sanjao da pišem pesme. I često sam već u samom snu bio svestan da to pisanje samo sanjam, i već sam u snu pokušavao da te pesme zapamtim. I dok sam vrlo komplikovane snove uspevao da zapamtim i zabeležim, ono do čega mi je bilo najviše stalo – pesme koje sam u snu pisao – zaboravljao sam najbrže, već u samom snu. Jedva mi je ponekad uspevalo da zapamtim i zapišem tek poneku reč, i poneki odlomak, tih pesama.
O PISANJU PESAMA POSLE SNOVA, OD SNOVNOG MATERIJALA.
U ovom „Snevniku” nalaze se pesme „San u avgustu”, „San u gostima” i „Nesuđena majka sveta”. Ja nisam sanjao da te pesme pišem: to su autentični snovi, tek na javi zapisani u obliku pesme. Zašto su baš ovi snovi zapisani u stihovima, a svi ostali u prozi, iako je među ovim drugima možda bilo i mnogo poetičnijih, nisam pokušavao da objasnim. Meni je prilikom pisanja ovih pesama najveća briga bila da pesnički oblik ne naruši autentičnost sna. Izuzetak je pesma „Nesuđena majka sveta”, koja sadrži, u završnim stihovima, nesanjan, budan, produžetak. A pesma „Buđenje”, kojom se ovaj „Snevnik” završava, nije ništa drugo do dokumentaristički precizan opis onoga što sam osećao budeći se jednog oktobarskog jutra na Jelovoj Gori, koje je bleštalo od okeana bele magle.
Jelova Gora, 19. avgusta 1986.

Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935 – Beograd, 17. april 2025), dramski pisac, pesnik, romansijer, prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimanzije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista „Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u „Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u „Vestima”, „Mladoj kulturi”, „Omladini”, „Studentu”, „Letopisu Matice srpske”, „Međaju”, „Politici”, „Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina prošlog veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda.
Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr.
Pesme
Balada o Stojkovićima
Pesničke knjige
Slovenske elegije (1958),
Veseli grobovi (1961),
Poslednja zemlja (1964),
Šlemovi (1967),
Uoči trećih petlova (1972),
Subota (1976),
Vidik na dve vode (1980),
Um za morem (1982),
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983),
Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983),
Gornji grad (1990, dva izdanja),
Igla i konac (1992)
Ljuska od jajeta (1998).
Tačka (2001)
Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama:
Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac.
Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine.
Drame
Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Eseji
Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016).
Knjige
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1–2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine.
Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama.
Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine.
Akademik
Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Nagrade i priznanja
Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine.
Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada:
Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).
Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora.
„Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968),
„Zmajeva nagrada“ (1973),
„Branko Miljković“ (1980),
„Milan Rakić“ (1982),
„Oktobarska nagrada“ (1989),
„Sedmojulska nagrada“ (1990),
„BIGZ-ova“ (1990),
„Zlatni krst kneza Lazara“ (1992),
„Desanka Maksimović“ (1994),
„Žička hrisovulja“ (1995),
nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997),
„Isidorijana“ (1997),
„Račanska povelja“ (1999),
„Velika bazjaska povelja“ (1999),
„Vasko Popa“ (1999),
„Kozara“ (1999),
„Odzivi Filipu Višnjiću“,
„Zaplanjski Orfej“ (2001),
Nagrada „Mića Popović“ (2005),
Zlatni ključ Smedereva (2012)
Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge (2013)
Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016.
Nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo, 2016.
Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, 2020.

MG P53 (N)