Godina izdanja: 2011
ISBN: 978-86-7448-539-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Paideia 2011 331 strana ; tvrd povez

odlična očuvanost

Portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Tako će najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisati poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući anglosaksonskom obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši marginalno i skromno zanimanje „inokorespondenta“ u lisabonskim trgovačkim preduzećima. Duhovni pustolov i kosmopolita, koji je „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti pa do smrti nikada neće napustiti Lisabon. Potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko-opscenih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom za ljubavlju, provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je ikada bliže poznavao i voleo bezazlenom i detinjastom ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva slepu pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući se svega, ovaj stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika, nije ličio ni na jednog drugog čoveka, neprestano je izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi. Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osrednji genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću.