Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-427-0191-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Ахматова, Анна Андреевна, 1889-1966 = Ahmatova, Anna Andreevna, 1889-1966
Naslov Ljubavna Rusija / Ana Ahmatova ; prevod s ruskog Tomislav Šipovac
Vrsta građe poezija
Jezik srpski
Godina 1990
Izdavanje i proizvodnja Nikšić : Univerzitetska riječ, 1990 (Subotica : Birografika)
Fizički opis 190 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Šipovac, Tomislav, 1936- (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂPrevodi
(broš.)
Napomene Tiraž 1.000
Rimama ljubavi na izazove vremena / Tomislav Šipovac: str. 5-12.
Predmetne odrednice Ahmatova, Anna Andreevna, 1889-1966

Ana Ahmatova (pravo ime Ana Andrejevna Gorjenko, 1889–1966) jedna je od najznačajnijih ruskih pesnikinja 20. veka, ikona tzv. srebrnog doba ruske poezije i svedok tragičnih previranja epohe – revolucija, građanskog rata, staljinizma i Drugog svetskog rata. Rođena je 23. juna 1889. godine u Odesi, u porodici mornaričkog inženjera. Odrasla je u Carskom Selu kod Petrograda, gde je pohađala gimnaziju i rano pokazala interesovanje za književnost. Kada je počela da piše prve stihove, otac joj je zabranio da koristi porodično prezime, smatrajući da bi to bila „sramota za oficirski rod“. Tako je uzela majčino devojačko prezime Ahmatova, koje je kasnije postalo sinonim za pesničku veličinu.
Studirala je prava u Kijevu, a potom i književnost u Petrogradu, gde se priključila književnim krugovima okupljenim oko časopisa i umetničkih salona. Veoma rano postala je deo akmeističkog pokreta, čiji su predstavnici – poput Nikolaja Gumiljova (njenog prvog supruga) i Osipa Mandeljštama – naglašavali jasnoću, preciznost i konkretne slike u poeziji, nasuprot simbolističkoj apstraktnosti. Njena rana poezija bila je ispunjena intimnim motivima, ljubavnom tematikom i lirskom introspekcijom. Debi zbirka Veče (1912) odmah joj je donela veliku pažnju kritike i čitalaca. Sledeća knjiga, Biserna ogrlica (1914), učvrstila je njen status jedne od vodećih pesničkih figura tog vremena. U njima se pojavljuje Ahmatovina karakteristična kratka, sažeta lirika, u kojoj nekoliko stihova može obuhvatiti celu dramu ljubavi, rastanka ili čežnje.
Revolucija 1917. i pogubljenje njenog muža Nikolaja Gumiljova 1921. godine uneli su težak lom u njen lični i pesnički život. U sovjetskom sistemu trpela je progon i marginalizaciju, mnoge njene pesme nisu smele da budu objavljene, a sin Lev Gumiljov proveo je godine u zatvorima i logorima. Uprkos tome, Ahmatova nikada nije emigrirala, već je ostala u Sovjetskom Savezu, iako često izolovana i pod prismotrom. U tom periodu nastaje njena najpotresnija poema, Rekvijem (pisana tokom tridesetih i četrdesetih godina, objavljena tek 1963. u Nemačkoj), monumentalno svedočanstvo o staljinističkom teroru, patnji majki, žena i naroda u celini. Ahmatova u Rekvijemu govori u ime svih, uzdižući lični bol do univerzalne tragedije.
osebno značajno delo je i poema Poema bez junaka (pisana od 1940. do 1965), u kojoj se reflektuje o izgubljenoj generaciji ruske inteligencije, o prošlosti i savremenosti, o ljubavi, ratu i smrti. Ova poema, složena i višeslojna, smatra se njenim magnum opusom, jer objedinjuje motive iz cele njene poezije i stvara široku panoramu epohe. Njena kasna lirika (zbirke Stihovi 1940, Tridesete godine i posleratne pesme) pokazuje pesnikinju koja u trenucima teških iskušenja uspeva da pronađe jezik dostojan tragedije vremena, ali i unutrašnje dostojanstvo u ćutanju i suzdržanosti.
Ahmatova je bila i izvanredna prevoditeljka poezije s francuskog, italijanskog, korejskog i drugih jezika, a njeni eseji i kritički tekstovi otkrivaju erudiciju i duboku vezanost za rusku i svetsku književnu tradiciju. Bila je lično povezana sa mnogim velikim imenima epohe, od Mandeljštama i Cvetaeve do Pasternaka, a i sama je postala mitska figura ruske kulture – oličenje istrajnosti i vernosti pesničkom pozivu uprkos represiji. Nakon Drugog svetskog rata, vlasti su je povremeno rehabilitovale, da bi je kasnije ponovo osuđivale; ipak, tokom pedesetih i šezdesetih godina njena slava u svetu je rasla. Godine 1964. primila je međunarodnu nagradu Ečelsberga u Italiji, a ubrzo potom i doktorat na Univerzitetu Oksford. Preminula je 5. marta 1966. u Domodedovu kod Moskve, a sahranjena je u Komarovu, nedaleko od Lenjingrada.
Njena bibliografija obuhvata nekoliko ključnih zbirki: Veče (1912), Biserna ogrlica (1914), Belaja staя / „Bela jata“ (1917), Anno Domini MCMXXI (1921), zatim kasnije knjige i izbori kao što su Stihovi (1940), Rekvijem (pisan 1935–1940, objavljen 1963. van SSSR-a), Poema bez junaka (pisana 1940–1965, objavljena 1960-ih i u inostranstvu i u SSSR-u), kao i posmrtni izbori Tridesete godine i sabrana dela koja su izlazila tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Njena dela prevedena su na gotovo sve svetske jezike, a Ahmatova danas važi za jednog od najznačajnijih lirskih glasova 20. veka, čija poezija povezuje intimno i univerzalno, lično iskustvo i istorijsku tragediju.

MG120 (NS)