Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

kao na slikama

retko prvo izdanje

Autor - osoba Kopicl, Vladimir, 1949- = Kopicl, Vladimir, 1949-
Naslov Vapaji & konstrukcije / Vladimir Kopicl
Ostali naslovi Vapaji i konstrukcije
Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1986
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1986 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 66 str. ; 21 cm
(Broš.)
Napomene Tiraž 750.

Vasa Pavković
Vladimir kopicl: „Vapaji & konstrukcije“, Matica srpska, Novi Sad, 1986.
Pišući o prethodnoj pesničkoj knjizi Vladimira Kopicla „Gladni lavovi“, najviše sam prostora posvetio razmatranju odnosa reči i stvari (oznaka i označenog) podstaknut kako pomenutom kolekcijom „vibro-poema“ tako još više prethodnim pesničkim ostvarenjima istog pesnika „Aer“ i „Parafraze puta“. U „Parafrazama“ pesnik je zapisao i stihove: „Ja sam onaj koji ispituje govor / Ja sam onaj koji ispituje mogućnosti raznih govora“. Ne samo metatekstualnim izjavama, poput navedene, nego i tekstom prvih dvaju projekata Kopicl je pokušao da pesnički „osvoji“ odbleske stanja (u relaciji pojavnog sveta i jezika). Ono što mi se tada, dok sam čitao knjige Vladimira Kopicla, i pisao tekst o njima, učinilo kao sudbina njegovog (i svakog drugog pesničkog truda), sudbina, koje je, nedvosmisleno, i pesnik bio svestan formulišući naslov zbirke, jeste da se ostvarena avantura u jeziku, po završetku rada na tekstu, pesniku ukazala kao parafraza pređenog puta, parafraza postupaka koje je pesnik sprovodio u pisanju, parafraza emocija koje je osećao i nameravao da transponuje. parafraza spekulacija kojima je stvarao svoj tekst, a koje (beleženjem) nije uspevao da u (žuđenoj) potpunosti ovaploti. (Uvek će, izgleda, preostati neizrečeni smisao, kao podsticajna (?) muka pravog pesnika i uskog kruga odanih čitalaca.) lako pretežno u polju atemporalnih spekulacija o smislu (reči i stvari i njihovog odnosa), Kopicl se u prvim knjigama nije sasvim odrekao dijaloga sa savremenošću. sa vremenskim horizontom svog i našeg življenja, koristeći činjenice savremenosti, (pop) kulturnu amblematiku: koristeći, izraženije nego većina pesnika iz njegove generacije, sinhroni svet. Kao što su „Gladni lavovi“ na osnovu te semantičke „kopče“ sa baš ovim vremenom bili prirodni nastavak pomenutog sadržinsko-semantičkog rukavca „Parafraza“, tako se i „Vapaji & konstrukcije“ čine logičnim nastavkom „Lavova“ ili bi, možda, preciznije rečeno, ta knjižica od pet vibro-poema veoma dobro ulazila u završni ciklus četvrte pesničke knjige V. Kopicla.
Naime: u „Gladnim lavovima“ pesnik ne razmišlja o rečima i stvarima, ne bavi se spekulacijama o govoru, već se, pre svega, trudi da reči koristi kao znakove za transponovanje svoje poetske situacije, nečeg što tradicionalno nazivamo „pesnikovom vizijom sveta“. Sem ovog preokreta, zanimljivo je bilo i vraćanje vezanom stihu, bazičnom osmercu, što će biti dominantna formalna karakteristika „Vapaja“, takođe), i, s druge strane, na semantičkom nivou, u „Gladnim lavovima“, reč je o veštom ispisivanju nizova duhovitih mistifikacija i dezinformacija. Njih pesnik spretno, ponekad, može se reći i virtuozno, prepliće – stvarajući poeziju složenih značenja, podsticajnu za čitalačku pustolovinu višestrukog iščitavanja. Kopicl koristi pesnički jezik kao sistem za manipulaciju smislom i, što je najinteresantnije, čini to na pitak, šarmantan, moderan način. Pri čitanju „Gladnih lavova“ nametale su mi se fragmenti duhovitih tautologija, bizarnih paradoksa, igre rečima i žargonskim idiomima te pesnikovo otkrivanje veza između naizgled sasvim odvojenih elemenata sveta i jezika. Pa ipak, po svom globalnom, rekao bih, intencionalnom značenju, pesme „Gladnih lavova“ poetski su dokument o nečemu što postaje lajt-motiv (našeg čitanja) savremene poezije, dokument jednog sveta u kome se haos i strah, nesigurnost i nejasan poredak srodnosti ukazuju kao bitni semantički znaci.
U razmatranju onoga što nudi najnovija pesnikova knjiga, možemo poći od naslova. U njemu bi reč „vapaji“ označavala semantičku komponentu (ukupnog značenja knjige). Reč „konstrukcije“ pak formalnu, a veznik „&“ napisan onako kako je napisan, želju za modernom sintezom (sadržaja i forme). Pomalo patetičnoj oznaci sadržaja („vapaji“) suprotstavlja se hladna, neutralno obeležena oznaka forme („konstrukcije“). Prva reč je uz to „meka i nežna“, druga „rapava i zvučna“. Prva kao da označava vezu s romantičarskom tradicijom naše poezije, druga sa modernijim kretanjima. (U nizu paradoksa kojima barata ova knjiga, jedan od najizrazitijih je baš ovaj o kome govorimo – pesnikova namera da sintetiše dva različita tipa poezije.) Na drugoj strani – vapaji su ostvareni savremenim jezikom, a konstrukcije, dobrim delom, pripadaju tradiciji naše metrike (opet je to, najčešće, osmerac i „susedni“ metri). Kopicl, na primer, u „Poduprtim pesmama“, poemi od 22 pesme, uporno i vrlo vešto rimuje parne stihove u kripto-katrenima. Reč je o strofama ispisanim na različite načine, u kojima je prikrivena katrenska priroda, bilo razbijanjem prvog stiha u dva reda, ili izdavanjem poslednje reči u četvrtom stihu iz njenog „prirodnog“ mesta, kako bi se semantički istakla. Dva navedena i drugi potezi usko su povezani s pesnikovom namerom da naruši katrensku monotoniju i preritmizuje njenu energiju. Semantički paradoksi i formalni zahvati govore da je reč o jednoj složenoj pesničkoj strategiji.
Uz to, Vladimir Kopicl metajezičkim zahvatima u tkivu svojih pesama (ostvarenih najčešće u vidu naziva deskripcija, pitanja, (pseudo) definicija ili autopoetičkih zapovesti, kao da namerno „otkriva karte“ svoje igre. Ovome se, međutim, zbog prirode tvrdnji, pitanja ili zapovesti i onoga što se tekstom neposredno realizuje mora pristupati oprezno, od slučaja do slučaja. Recimo, u uvodnoj pesmi u knjizi nazvanoj „Sex Angels“ pesnik poentira
Izreci bezdan i sunovrat, ne upotrebljavaj
poznato: deca strasti svršavaju preko božanskih
reči. Sve je lako i beskrajno, čisti ritam i
trajanje, vreli eros, opijanje, anđeli gipki i lepi.

Kroz sve pesme u knjizi „Vapaji & konstrukcije“ provlači se takva „rasuta referencijalnost“, kako to u jednoj od pesama formuliše i sam pesnik. U gornjim stihovima čitamo poetički zahtev „izreci bezdan i sunovrat“, spojen sa zahtevom koji se odnosi na jezik i metaforiku „ne upotrebljavaj poznato“ da bi se preko polisemantičkog stiha „deca strasti svršavaju preko božanskih reči“, stiglo do svetlih, optimizmom obojenih reči sasvim suprotnog značenja u odnosu na početak katrena.
Kombinacijom različitih govora (poetskog-metaforičkog, svakodnevnog-prozirnog, komentatorskog-metatekstualnog, neznatno deformisanih idioma običnog govora itd.) Kopicl vesto ukazuje na opštu relativizaciju smisla (ono što, recimo, Ivan Negrišorac čini destruišući reč grafičkim zahvatima, („Zemljopis“), Milovan Marčetić varijantnim ispisivanjem različitih sadržaja pod istim naslovom („Načini iščezavanja“), a Vojislav Despotov duhovitim „katalogiziranjem“ jezičkog materijala (»“ada dubok sneg“)...


Vladimir Kopicl (1949, Đeneral Janković), završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (1995), Klisurine (2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (2002), Smernice (2006), Promašaji (2008), Sovin izbor – nove i izabrane pesme (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično izdanje, 2011), Tufne – izabrane pesme (2013), H&Q (2013), Format zveri (2015) i Szurdukok (2019), kao i knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003), Prizori iz nevidljivog (2006) i Umetnost i propast – transkulturalna naklapanja (2018). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski citati (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), Nagradu „Stevan Pešić“ (2003), Nagradu ISTOK–ZAPAD (2006), Disovu nagradu (2008), Nagradu „Desanka Maksimović“ (2012) i Nagradu „Ramonda Serbica“ (2017). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.
avangarda, postmoderna, Andrej Živor, Slavko Matković, Branko Andrić, Miroljub Todorović, Ladik Katalin, Judita Šalgo...
neoavangarda serbian avant-garde poetry