ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ana Andrejevna Ahmatova[1] (rus. А́нна Андре́евна Ахма́това, izvorno prezime Gorenko)[2] je bila znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac.[3] Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma. Bila je u užem izboru za Nobelovu nagradu 1965. godine[4] i dobila je tri nominacije za nagradu naredne godine.[5]

Počela je da piše pesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izašla 1912. Pesme je objavljivala pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom.

U toku studija upoznala se sa pesnikom Nikolajem Gumiljovim, za koga se udala 1910. Za svadbeno putovanje otišli su u Pariz, ali je on uskoro sam otišao u Afriku i nastavio da živi raspusnim životom. Na Aninom putovanju po severnoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi. Sa ovih putovanja, na nju je trajan utisak ostavila italijanska arhitektura.

Nikolaja Gumiljova, sa kojim je imala sina Lava (1912—1992), su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je posle imala još dva braka. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoasku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike. Preživela je Opsadu Lenjingrada (evakuisana 1941) i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin Lav je poslat na robiju. Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.

Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesničkih dela, poput njenog glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod diktaturom.

Biografija
Ana Gorenko je rođena u Boljšoj fontanu u Odeškoj regiji u plemićkoj porodici[6]. Njen otac bio je penzionisani mornarički mašinski inženjer A. A. Gorenko (1848-1915), koji je nakon preseljenja u prestonicu postao kolegijalni ocenjivač, službenik za posebne zadatke Državne kontrole Ruske imperije[7]. Ona je bila treće od šestoro dece. Njena majka, Ina Erasmovna Stogova (1856-1930) bila je u dalekoj rodbinskoj vezi sa Anom Buninom: u jednoj od svojih zapisa Ana Ahmatova je zabeležila: «…Niko u mojoj velikoj porodici nije pisao poeziju. Ali prva ruska pesnikinja, Ana Bunina, bila je tetka moga dede Jerasima Ivanoviča Stogova…». Dedina žena bila je Ana Jegorovna Motovilova — kćerka Jegora Nikolajeviča Motovilova i Praskovije Fedosejevne Ahmatove, čije je devojačko prezime izbrala Ana Gorenko za književni pseudonim[8], čija je porodica navodno vodila poreklo od Ahmet-kana, kana Velike horde[6]. Anin otac joj je pomogao u ovom izboru: saznavši za poetske eksperimente svoje sedamnaestogodišnje ćerke, naredio joj je da ne koristi svoje prezime[9].

Porodica se 1890. godine preselila prvo u Pavlovsk, a zatim u Carsko Selo[9],gde je 1899. godine Ana Gorenko postala učenica u Marijinskoj ženskoj gimnaziji. Leta od 7 do 13 godine je provodila u vikendici u blizini Sevastopolja, gde se, po njenim sopstvenim rečima:

Dobila sam nadimak `divlja devojka` jer sam hodala bosa, lutala unaokolo bez šešira itd., plovila čamcem otvorenim morem, kupala se tokom oluje i sunčala se dok koža ne izgori i šokirala pokrajinske sevastopoljske dame svim tim[10].

Sećajući se detinjstva, Ahmatova je pisala:

Moje prva sećanja na Carsko Selo su: zeleni vlažni sjaj parkova, pašnjak gde me dadilja šetala, hipodrom, gde su jahali mali raznoliki konji, stara železnička stanica, što je kasnije postalo deo «Carskoselske ode».
Leta sam provodila pod Sevastopoljem, na obali Streleckovog zaliva, i tamo se sprijateljila sa morem. Najjači utisak iz tog perioda je — drevni Hersones, blizu koga smo živeli.

Ahmatova se prisetila da je naučila da čita uz pomoć Azbuke Lava Tolstoja. U petoj godini, slušajući nastavnicu kako uči sa starijom decom, naučila je da govori francuski. U Sankt Peterburgu je buduća pesnikinja dočekala «kraj epohe», u kojoj je živeo Puškin, istovremeno se setivši Peterburga «bez tramvaja, sa kočijama, konjima, kočijašima, zveckanja i graje, visećih znakova». Kao što je N. Struve napisao, „Poslednji veliki predstavnik velike ruske plemićke kulture, Ana Ahmatova je svu ovu kulturu apsorbovala i pretvorila u muziku“»[6].


Zapis u matičnu knjigu o rođenju Ane Ahmatove. Odeška državna arhiva (Odesa)
Prve pesme objavila je 1911. godine («Novi život», «Gaudeamus», «Apolon»[12], «Ruska misao»). Na početku se pridružila akmeistima (zbirke «Veče», 1912, «Brojanice», 1914). Karakteristične crte njenih dela uključuju odanost moralnim osnovama života, suptilno razumevanje psihologije osećanja, razumevanje tragedija nacija širom 20. veka, zajedno sa ličnim iskustvima i privlačnost klasičnom stilu poetskog jezika.

Autobiografska poema «Rekvijem» (1935—1940, prvi put objavljena u Minhenu 1963. godine, a u SSSR-u 1987. godine) — jedno je od prvih pesničkih dela posvećenih žrtvama Staljinove represije 1930-ih.

„Poema bez heroja“ (1940-1962, relativno kompletan tekst prvi put je objavljen u SSSR-u 1976.) odražava Akhmatovu pogled na njeno moderno doba, od srebrnog veka do Velikog otadžbinskog rata. Poema je od izuzetnog značaja kao primer moderne poezije i jedinstvenog istorijskog platna.

Pored poezije, Ahmatova je pisala članke o delima A. S. Puškina i M. J. Ljermontova i memoare o savremenicima.

Od 1922. godine knjige Ane Ahmatove bile su cenzurirane. Od 1925. do 1939. i od 1946. do 1955. njena poezija uopšte nije štampana, osim pesama iz serije `Slava svetu!` (1950)[13]. Prema dugogodišnjem poznaniku Ahmatove, Jozefu Čapskom, njeno prvo, od 1914. godine, putovanje u inostranstvo dogodilo se, najverovatnije, tek 1964. godine, u italijanskoj Taormini[14].

Prva relativno kompletna i stručno komentarisana posthumna publikacija bila je Ahmatova A. Pesme i poeme / Pod red. V. M. Žirmunskog. — L, 1976.

Pesme Ahmatove su prevedene na mnoge svetske jezike.

Odnos sa sinom Lavom
Lav se rodio 1912 godine, 7 godina kasnije Ana i otac Nikolaj su se razveli a 1921 njegovog oca je streljala tajna policija. Lav je bio više puta hapšen i boravio u logorima 18 godina. Rehabilitovan tek 1956 godine. Josif Brodski je loše psihofizičko stanje majka-sin opisao kao nužno zlo Ani kao pisac, ali kobno kao Ani-majci. Sa tom patnjom ušla je u metafizičko stanje koje je „pesnicima nužno” - prelito u elegiju Rekvijem (1963). Lav je majci često očitao da za njega nije dobro vodila računa; i u mladosti i za vreme logora. [15] Ana je ipak imala renome i kod Staljina, koji za nju nije potpisao odluku tajne policije za hapšenje.