Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Lepo očuvano
NOLIT

Bertolt Breht (takođe Bertold Breht) (nem. Bertolt Brecht; rođen kao Eugen Berthold Friedrich Brecht; Augsburg, 10. februar 1898 — Istočni Berlin, 14. avgust 1956) je bio najznačajniji nemački pisac drama, pozorišni teoretičar i pesnik 20. veka.[1][2] Njegova dela se danas izvode širom Nemačke i sveta. Breht važi za osnivača epskog teatra.

Biografija[uredi | uredi izvor]
Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska) 1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine, u Minhenu. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.

Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike.

Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra.

Definitivno se nastanio u Berlinu 1949,[3] gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956.

Teorija teatra[uredi | uredi izvor]
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni.

Breht je opisivao svoje predstave kao „kolektivne političke sastanke“ u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama.

Da bi ovo postigao, Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. To je on zvao „efekat distanciranja“ (Verfremdungseffekt). Postupci koje je koristio su:

direktno obraćanje glumaca publici,
izlaganje teksta u trećem licu ili u prošlosti,
glasno deklamovanje,
neobični svetlosni efekti,
korišćenje songova, itd.
Naglašavajući konstruisanost pozorišnih zbivanja, Breht se nadao da će publika shvatiti da je realnost konstrukcija koja se može promeniti.

„Istorifikacija“ je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu.

U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom „Ne buljite tako romantično“ (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.

Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava. Neke od njegovih inovacija su postale uobičajene u savremenom teatru.

Brehtov uticaj je vidljiv i u savremenim filmovima. Režiseri poput Larsa fon Trira, Rajnera Vernera Fasbindera i Žan-Lika Godara u svojim su filmovima koristili Brehtovu teoriju distanciranja.

Dela[uredi | uredi izvor]
Pozorišni komadi (hronološki)[uredi | uredi izvor]
Bal (1922)
Bubnjevi u noći (1922)
U džungli gradova (1924)
Život Edvarda II Engleskog
Čovek je čovek (1926)
Opera za tri groša (1928)
Uspon i pad grada Mahagonija (1928)
Lindbergov let
Lekcija o razumevanju
Onaj koji kaže da. Onaj koji kaže ne.
Preduzete mere
Sveta Joana
Izuzetak od pravila
Majka (1932)
„Okrugle glave“ i „šiljate glave“ (1936)
Užas i jad Trećeg rajha
Galilejev život (1943)
Majka hrabrost i njena deca (1941)
Suđenje Lukulu
Dobri čovek iz Sečuana (1943)
Gospodar Puntila i njegov sluga Mati (1948)
Zadrživi uspon Artura Uija (1956)
Vizije Simone Mašar
Švejk u Drugom svetskom ratu
Kavkaski krug kredom (1954)
Dani komune
Antigona (1947)
Koriolan (po Vilijamu Šekspiru) (1952/53)
Lirika[uredi | uredi izvor]
Psalmi (1920),
Augzburški soneti (1925–1927),
Songovi za Operu za tri groša (1928),
Iz knjige građanina (1926–1927),
Noćni logor (1931),
Poeme iz revolucije (1932),
Soneti (1932–1934),
Engleski soneti (1934),
Kineske pesme (1938–1949),
Studije (1934–1938),
Svendborške poeme (1926–1937),
Štefinska zbirka (1939–1942),
Holivudske elegije (1942),
Pesme iz egzila (1944),
Nemačke satire(1945),
Dečje pesme (1950),
Bukovske elegije (1953)
Proza[uredi | uredi izvor]
Augzburški krug kredom
Razgovori izbeglica
Poslovi gospodina Julija Cezara (1949)
Ranjeni Sokrat (1949)
Prosjački roman (1934)
Kalendarske priče (1949)