ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Kulturni centar Novog Sada, 2014.

Branislav Živanović: UNAKRSNA PERCEPCIJA
Za pesničko stvaralaštvo Nebojše Vasovića (1954) u glavnim crtama možemo reći da je polemičko i mimetičko, jezički izazovno, sardonično-ironičnog karaktera. Perceptivnim rafinmanom, Vasović imaginira društveno-političke aktuelnosti, dominantna ideološka strujanja i minule događaje koje stavlja u kontekst prošlosti i istorije, ali i obrnuto. Dopunjavaju ih pesme lične istorije, dominantne refleksije o iskustvima vezanim za emigraciju, koje obuhvataju period od tridesetak godina, i reminiscencije na detinjstvo (IV ciklus). Nostalgija za zavičajem ili minulim dobom koja ponekad nagriza stihove, raspršuje se u disperziji lirskih glasova, što Vasovića određuje kao pesnika osobene emocionalnosti depatetizovanog glasa.

U skladu sa naslovnom sintagmom, pozajmljenom iz frazeološkog registra, pesničku zbirku Neka, hvala određuje leksička neposrednost, repliktorski udeo kolokvijalnog govora i pretežno razgovorni karakter koji se raspinje između ispovednog Ja, dijaloškog Ti i klektivnog Mi; jezičke formacije ukorenjene u stvarnosnom, ludizam i distorzija u svom većinskom delu, sa čvrstim uporištem u ironijskom otklonu. Kao pokušaj da se izjednače značenje i zvučanje, ponegde je prisutno poigravanje rimom i izrazom, i homonimičnim rešenjima obremenjen semantičkim kapital.

Zbirka je sačinjena od sedamdeset tri pesme podeljene u osam tematskih, numerisanih ciklusa, od kojih je samo poslednji, deveti, naslovljen („Kubanski dnevnik“). Pored provokacije i pukotina u tekstu iz kojih poput pesničkog stava izbija kritika istorije i ideologijâ, javlja se egzistencijalna zapitanost, diskretna i stišana emocionalnost i sentiment, pokadkad ispovedan ton, tematizacija i promišljanje smrti, usamljenosti. Kao po pravilu, kroz ironijski registar, dosetku, skeč i karikiranje, lirski subjekt izbegava ili nastoji da se oslobodi svake odgovornosti od potencijalne patetizacije onoga što pripada domenu intimnog i sentimentalnog („Uzmi sve, koliko hoćeš“, „Pravoslavno groblje (Toronto)“, „Demon“, „Predosećam“, „Pismo sinu“). Zbog toga u zbirci prevashodno preovladava stanje rezignacije, poetika osporavanja, satiričan govor, te oporim humorom dodatknute stilizacije posredstvom različitih modulacija nemirenja, otpora pobunjenog, ciničnog lirskog subjekta sa funkcijom komentatorskog lika unutar pesničkog teksta. Tako je od stilskih sredstava najčešće u upotrebi ironija, autoironija, paradoks, apsurd, nonsens. Razgovorni idiom razbija retoriku i žargon moći, ciljano teži da demistifikuje i opovrgne pseudointelektualizam savremene lirike i njegove kancerogene, zagušljive metaforičke konstrukcije.

Pesme su uglavnom kraćeg stiha sa čvrstom formom strofe ili jednodelne pesme narativnog korpusa, sa fabulativnim slojevima izvedenog iz opažajne osetljivosti za detalj. Na pojedinim mestima u zbirci nalazi se serija kraćih formi, takozvane, zenaide – refleksivno-meditativni fragmenti širokog tematskog dijapazona, kondenzovanog izraza, obogaćeni misaonošću i humorom, pre na pragu aforizma nego lirske minijature (II ciklus).

Za Vasovića treba reći da je pesnik nestandardnog i neujednačenog poetskog opsega. Zbikrka obiluje kako pesmama, sa, takozvanim, uobičajenim, standardnim pesničkim motivima („Lampe od himalajske soli“, „Uzmi sve, koliko hoćeš“, „Pravoslavno groblje (Toronto)“, „Venecija“, „Susret“, „Muskat u Torontu“), tako onim tradicijski ređe prisutnih, beskompromisnije tretiranih motiva koji se tiču, na primer, afirmisanja iskustva bordela, ženske putenosti i tela uopšte (poslednji ciklus, „Kubanski dnevnik“ ), ili alkohola i lakših narkotika (marihuana i hašiš) („Kalifornijska priča“, „Kod kurvamile, na kanabetu“, „A posle, hodnik“, „Neka hvala“). Obe podele sadrže nizove opštih mesta koji bivaju iznevereni, relativizovani ili naprosto isparodirani, uostalom, kao i pojedine pesničke forme i saopštavanja, bilo da podrazumevaju upotrebu rime, paranteze i interpelacije, odnosno sâm pesnički jezik.

Pretpostavljena jednostavnost u pesništvu Nebojše Vasovića ne podrazumeva istovremeno i jasnost i razumljivost u njihovom elementarnom vidu, niti isključuje transparentnost glasa i složenost na planu ideje. Pesnik se više oslanja na iskustvo, nego na izvesnu poetiku, dok su same pesme lišene visoke stilizacije i obilja literarnih efekata i ornamentike. Zauzimanje kritičke distance prema sredini u kojoj je živeo naglašava jednu drugu distancu, koja je više stvar geopolitike i prinude nego dobrovoljnog izbora: „Vi tamo mislite / da je bolje živeti ovde / a mi odavde želimo da se vratimo tamo // I dobro je što je tako / inače bismo svi sanjali isto / a to bi bio još gori pakao / nego živeti zajedno“ („Kanadske razglednice, 1, II ciklus“).

Isticanje važnosti jezika i ispitivanje njegovih granica, uz momenat pisanja, čine pesme koje su nastale podstaknute Vasovićevim apatridstvom i promišljanjima o jeziku i njegovoj upotrebi kroz problematizovanje identiteta, literarnosti i književnim životom u Srbiji (na primer, pesme VI ciklusa, te pesme, „Saveti srpskom pesniku“ i „Pesniku u daljini“, iz VIII ciklusa). U nekoliko pesama Vasović pokazuje da je u toku sa dnevno-političkim dešavanjima u „zavičaju“, dok izvesne događaje, koja je i sam osetio i proživeo, beskompromisno komentariše (V ciklus).

Balansiranjem između samosažaljenja i lamentiranja nad vlastitom sudbinom, Vasović ispisuje linije konstruktivnog nihilizma i antropološkog pesimizma, ističući posuvraćenost čoveka i celokupne civilizacije, krah čovečnosti i ljudskih vrednosti, izjednačavane apokaliptičnim aluzijama, apokrifnim i alegorijskim referencama i slikama bestijalnog humaniteta izvođenjem iz užeg na širi plan („Sveto pismo“, „Veliki jezici“, „Obećana zemlja“, „Vođa-izbavitelj“, „Kokin amanet“, „Oči otvorene“, „Povratak ratnika“). Do sugestivne poente kao vidu zapitanosti Vasović dolazi polaženjem od sižea preuzetog iz oblasti realističnog i svakodnevice. Tom svakodnevicom koja može da bude privatna ili opšta Vasović naglašava temperaturu šireg opsega delovanja: otuđenost koja je univerzalna i nemoć koja je društvena.

Zbog naglašenog udela humora, ironijskog procesuiranja i sarkastično-satirično usmerenog govora oblikovanog kao složenog ukrštaja različitih tematskih podsticaja, možemo reći da je Nebojša Vasović karikaturista (pesničke) stvarnosti. Karikatura, međutim, iako ne mnogo cenjena sa stanovišta visoke umetnosti, često može da, kako zapaža Umberto Eko, bude dobar portret. Ukoliko kod Vasovića nije u pitanju portret onoga što je uzeto za predmet pesme, onda je posredi portert onoga što bi moglo da bude predmet (pod pretpostavkom da je nešto bilo ili postojalo kao predmet, iako to nije uvek slučaj u Vasovićevim pesmama). Frazičnost „neka, hvala“ u naslovnoj pesmi otpor je od prisilnog svrstavanja u nasilne okvire istorije, bilo ona književna ili nacionalna, ali nikada privatna. Zato Vasović i iznosi eliotovsko shvatanje tradicije, tradicije koja nije represivna, nametnuta ili se podrazumeva, već ona koja je stvar ličnog izbora. Shodno duhu svojih pesma, nije slučajno što će zapisati da (za njega) „postoji samo trenutak / u kojem jesi ili nisi / sve drugo (istorija, mit, religija) / samo je švercovanje lokalnim vozovima / u kojima majke svoje dojke vade / kad njima odgovara – a ti moraš sisat’“ („Trenutak“).

Zlatna greda, Novi Sad, br. 163-164, god. XV, maj/jun, 2015.