ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Autor - osoba Cardenal, Ernesto, 1925- = Kardenal, Ernesto, 1925-
Naslov Psalmi i druge pesme / Ernesto Kardenal ; izbor, prevod i predgovor Krinka Vidaković Petrov
Vrsta građe poezija
Jezik srpski
Godina 1983
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dom omladine, 1983
Fizički opis 87 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Vidaković-Petrov, Krinka, 1949- = Vidaković-Petrov, Krinka, 1949-
Zbirka Dob ; 28
(Broš.)
Napomene Pogovor: str. 81-87.
Predmetne odrednice Kardenal, Ernesto, 1925-

Sledbenik Hrista u duhovnom životu, Marksa u političkom stavu, a Paunda u poeziji, Ernesto Kardenal (1925) je shodno ovakvim pogledima i načelima pisao vanredno modernu poeziju, živeo u manastiru i bio jedan od članova sandinističke vlade u Nikaragvi. Uz njegovo ime vezuje se pojava jednog veoma originalnog pesničkog pravca, eksteriorizma, a svojom ukupnom delatnošću Kardenal spada među najistaknutije predstavnike one duhovne tradicije koja se u Latinskoj Americi naziva teologija oslobođenja. Svojom najpoznatijom knjigom pesama, Psalmi (1964), koja se, uz izbor iz ostalog pesničkog stvaralaštva, ovde objavljuje u celini, Kardenal je, kao nijedan moderan pesnik XX veka, uspostavio duboku vezu između revolucionarne ideologije i Svetog pisma, a istovremeno podigao pesnički do kraja ostvarenu optužnicu protiv svih vidova totalitarizma u savremenom svetu.

Ernesto Kardenal, psalmist našeg veka
Zlatko Paković

Umro je stari hrišćanski sveštenik, kakvog pre njega nije bilo i kakvog posle njega teško da može biti, jedinstveni marksistički psalmista Ernesto Kardenal, sa blagim, budističkim osmehom na veđama i usnama koji je upio od velečasnog Tomasa Mertona, svog mentora, mudar kao Homer, vešt kao Ezra Paund, koji su mu uz Mertona, takođe bili mentori.
Posle punih devedeset pet godina života nastupio je za Kardenala nulti čas, na koji je čekao punih šest decenija, otkad je objavio prvu svoju knjigu pesama, pod imenom „Nulti čas“.
Sandinističke su to pesme, u slavu nikaragvanskog revolucionara Augusta Sezara Sandina, velikog inspiratora.
One pevaju revolucionarnu praksu sandinista, koju je Kardenal jevanđeoski vršio sa svojim saborkama i saborcima i pre nego što je zaređen u katoličkog sveštenika, protiv diktature Samoze starijeg, kao što će je, već kao sveštenik, izvršavati potom protiv diktature njegovog sina, takođe nikaragvanskog satrapa, Samoze mlađeg.
Posle gotovo stoleća epske borbe i pevanja, usred diktature, protiv krvne tiranije, njene policije, tajne službe, mode joj i kulture; usred kapitalizma, protiv konzumerističkog društva, njegove policije, tajne službe, pravnoformalne jednakosti, fingirane slobode štampe i potrošačkog mu čoveka; usred Katoličke crkve, protiv te Crkve koja je „postala čvršće organizovana i policijski nadgledana od samog svetovnog društva (…) i koja svoje članove podvrgava svim najbanalnijim monotonijama crkvenjačke birokratije bez mašte i duha (…), verna dosadnom i nevidovitom pravilu“, kako je učio Merton – čineći, dakle, sve ono što je verovao da treba činiti uprkos strahovima, pretnjama, odmazdama i prijatnim, zavodljivim iskušenjima, preporučio se otac Kardenal, čiste savesti, posle sto godina akcije, pozivu smrti, onoj „pustoj granici, iza koje (više) nema ‘javnog poretka’, ni policije, da onde zaroni u okean neistraženih sila koji okružuje strogo uređeno društvo i u njega ubrizgava duhovnu zalihu milosti i vidovitosti“, kako je učio Merton, te da se, najzad, prepusti „jednostavnoj praznini u kojoj je sve sloboda i aktivnost bez akcije“, kako je učio Merton, a koju mi, u slobodnoj prozi, naprosto nazivamo Smrt.
Sveštenik i pesnik, sledbenik nauka Četvorojevanđelja i Komunističkog manifesta, Knjige propovednikove i Jedanaest teza o Fojerbahu, Ernesto Kardenal, smrt je shvatio kao poziv – poziv na život protiv svakog vida pretvaranja sebe ili drugog u posed, bez obzira na poeziju ili pretnju izgovora; protiv tlačenja, segregacije, a za klasnu borbu i revoluciju, jer, u njima je svetost.
Danas, kad mu čistu dušu na svojim blaženim rukama ka prestolu svetog Petra nosi niko drugi do Tomas Merton, Ernesta Kardenala, u punom sjaju, na tom mestu gde se završava svako pozorište, najbolje predstavlja ona dramska scena iz života, u kojoj ga papa Jovan Pavle Drugi lišava svešteničkog čina (da mu ga, nedavno – srodna duša – vrati papa Franja).
Ima li bolje preporuke za Hristovog druga od mržnje i odmazde ovejanog antikomuniste, pokrovitelja kapitalističke elite i štićenika pedofila u privatizovanom bratstvu Crkve, Jovana Pavla Drugog?
Objavivši 1964. godine knjigu psalama o borbi i oslobođenju, pisanih po ugledu na tri hiljade godina starije psalme Davidove, drug Kardenal stvorio je psaltir teologije oslobođenja.
Njegov pesnički kredo najpreciznije određuje ovaj stih iz knjige „Svetost revolucije“: „Čemu metafore kad ropstvo nije metafora“.
U teologiji oslobođenja, u teološkoj poeziji oslobođenja potlačenih, u toj poeziji revolucionarnog preokreta klasno podeljenog društva u crkvu/društvo jednakosti, bratstva i slobode, čemu je Nebo ogledalo, Bog je apsolutni revolucionar. Evo kako taj prekid poretka izgleda u Božjem proviđenju, u žudnji slobodnog čoveka, dakle pobunjenog čoveka – iz psalma „Hvaliću Gospode sva čudesa tvoja“, koji je replika na Deveti psalam Davidov (u prevodu Krinke Vidaković Petrov):
„Hvaliću Gospode sva čudesa tvoja/ Pevaću ti hvale/ Jer su potučene Oružane Snage/ A Moćnici izgubili moć/ Poskidali su im slike i kipove/ I bronzane ploče/ Doveka i zasvagda satro si njihova imena/ Nema ih u novinama/ i samo će stručnjaci za istoriju znati za njih/ Skinuta su njihova imena s trgova i ulica/ (kojima su ih oni sami nadenuli)/ Uništio si njihovu Partiju/ Ali u tebe je večna vlast/ vlast Pravde/ da vladaš vlastima zemaljskim/ svih naroda/ Ti si zaštitnik ubogih“
Da bi odgovorio na priziv svog nultog časa, dakle, da bi ispunio poziv smrti, čovek u životu, prema mišljenju i pevanju teologije oslobođenja, ne sme biti pasivan, naročito ako je sveštenik.
On svojim delima Boga stavlja u pogon na zemlji, svojom ljubavlju budi Božju milost, svojom revolucionarnom praksom uspostavlja sebe i društvo po podobiju Božjem, jer se Bog samo tako pokazuje, inače ćuti, krije se i ne meša se u tiraniju. Čovek je, naime, taj koji treba da sazna da nema drugih bogova do jednog Boga koji, kako propoveda psalam „Čuj moj protest“: „nije prijatelj diktatora/ ni pristalica njihove politike/ ne sluša njihovu propagandu/ niti sedi s gangsterima“.