Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Retko!

Ja sam ti ti je on 2

1993
Matica srpska



O Mandiću i novosadskoj neoavangardi:


O novosadskoj avangardi

Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka &

O novosadskoj avangardi

Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka “Natrag”. Osim Mandića, koji je bio među najmlađim članovima brojčano nevelike, ali uticajne grupe umetnika okupljenih oko Tribine mladih, pogled unatrag pružili su i Peđa Vranešević i Slobodan Tišma, ocenjujući se do danas nije ništa bitno promenilo u odnosu establišmenta prema umetnosti koja je radikalna i traži promene.

Kao šlagvort u tom konktekstu poslužilo je Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti kojim je Grupa “Februar” poručila 1971. godine, između ostalog, i da je “arbitraža političkih organa i funkcionera u umetnosti i kulturi postala uobičajeni metod za diskvalifikaciju novih pojava”, da je “političko i administrativno rešavanje stvorilo atmosferu straha, ugrozilo progresivnu misao, slobodu stvaralaštva i bavljenje umetnošću”, čineći ga “mučnim i rizičnim”, da mediji dezinformišu javnost i deluju kao “produžena ruka monopola u političkoj i kulturnoj strukturi”…

Pismo jugoslovenskoj javnosti poslato je bilo na pedesetak adresa (državnih organa, medija, kulturnih i političkih foruma), među kojima se našla i adresa predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, podsetio je kustos MSUV Nebojša Milenković, autor izložbe Mandića i Porodice bistrih potoka, koji već godinama piše i istražuje novosadsku avangardnu scenu. Povodom Pisma, u tadašnjoj štampi objavljeno je najmanje sedamdesetak pogromaških tekstova, a taj princip diskvalifikovanja je i doveo do toga da na novosadsku kulturu padne mrak, kako je početkom 1971. godine izjavio u intervjuu “Studentu” Vujica Rešin Tucić.

Cilj razgovora u MSUV, koji je velikim delom bio posvećen i novoj knjizi Božidara Mandića “Pertle”, bio je da osvetli šta je bilo pre pada tog mraka i kako su se akteri novosadske avangardne scene prema njemu odnosili, ali i da odgovori na pitanje zašto Tribina mladih danas nije moguća.

Nebojša Milenković, Slobodan Tišma, Dragana Jovanović, Božidar Mandić i Peđa Vranešević

Akteri tog jedinstvenog prostora slobode ni ovoga puta ipak nisu želeli da imenuju ljude od kojih su stradali, a reč je uglavnom o umetnicima i pojedinim novinarima, koji su učestvovali u sistemu progona tako što su javno izražavali zabrinutost za društvo koje dopušta umetnost koja ih je zgražavala. Potom su im se pridruživali “ugledni profesori” i mediji na čelu sa “Dnevnikom”, a onda i partijski forumi, koji su pozivali vlast da reaguje. “I vlast je – šta će, i reagovala”, podsetio je Milenković.

“Mi smo stradali pre svega od novosadskih umetnika – umerenih modernista”, rekao je Tišma, dodajući da tadašnje političare nije previše iritirala konceptualna umetnost, posebno što je prilično apstraktna, ali jeste pogađala umetnički krug koji je bio povezan sa političarima i osetio se ugroženim. “Želeli su da nas spreče opanjkavanjem kod političara koji, opet, vole da pokažu moć”, rekao je Tišma i dodao da su ih napadali “najviše najveći pesnik i najveća pesnikinja i jedan ugledan kritičar ‘Dnevnika’”.

“Ali, ne treba se ljutiti… Ja im ne zameram… Svako je tada morao da odigra neku ulogu. Ja im ne zavidim. I dan danas se ništa nije promenilo. I danas bi neka umetnost koja bi narušavala balaševićevske paradigme bila nepoželjna”, rekao je Tišma povodom svojevrsnog rata koji je početkom 70-ih besneo na novosadskoj umetničkoj sceni, a rezultirao je zatvaranjem Tribine mladih i zatvorskim kaznama za Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića.

Prema njegovim rečima, sami rezultati novosadske avangardne scene – artefakti, nisu bili bitni, već je bio problem to što su uzurpirali instituciju i potpuno je zamenili – Tribina mladih bila je praktično 24 sata otvorena, a umetnici okupljeni oko nje činili su jedinstvenu komunu.

“To oni umereni nisu odmah shvatili, a kad jesu, počeo je rat, koji je bio surov… Bile su pretnje u neposrednim kontaktima – profesori su slali studente da nam kažu da će nas prebiti… Oni su procenili da smo mi loši umetnici i da onda možemo u zatvor… Kada su Miroslav i Slavko otišli u zatvor, bili smo razjureni i stvar je završena”, rekao je Tišma.



Miroslav Mandić, stariji brat Božidara Mandića i jedan od glavnih aktera grupe Kôd, osuđen je na zatvor zbog teksta “Pesma o filmu” koji je objavljen u časopisu “Uj Simposion” 1971. godine. Božidar Mandić u romanu “Pertle”, koji je velikim delom posvetio kompleksnom odnosu sa bratom, navodi da je zapravo on pravi autor inkrimisanog teksta, a da ga je Miroslav samo potpisao. “Sud je prevaren. Izigrala su ga dva mlada čoveka. Jedan je napisao tekst, drugi potpisao. Jedan otišao u zatvor, drugi ostao na slobodi. Zajebali smo državu, a mi smo propali”, naveo je Mandić u završnici romana, koju je pročitao Peđa Vranešević.

Božidar Mandić nije želeo da otkriva detalje o autorstvu “Pesme o filmu”, a u razgovoru sa publikom se čulo i da taj tekst nije ni objavljen na srpskom. Razlog je to što je ceo tiraž “Uj Simposiona” zaplenjen, rekao je profesor i akademik Tibor Varadi, koji je bio odgovorni urednik tog časopisa od 1969. do 1971.

Novi roman Mandića, u izdanju Službenog glasnika, napisan u ispovednom i autorefleksivnom tonu, sa citatima sećanja i delovima biografija novosadskih avangardnih umetnika, predstavlјa jedinstveno svedočanstvo o avangardi, osvajanju slobode, naličju političkog liberalizma kraja 60-ih godina 20. veka, deliktu mišlјenja, sudskim procesima i zatvorskim kaznama za slobodne duhove. Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Želimir Žilnik... samo su neki od likova nove knjige Mandića, koji je i na retrospektivi u MSUV predstavio deo svog opusa iz vremena Tribine mladih, kada je sa Vladimirom Mandićem osnovao umetničku grupu Smrdljivi Bil i kompanija, te delovao u grupi Januar - Februar - Mart i i družio se sa grupom Kôd.

Mandić je posle napuštanja umetničke prakse, od sredine 1972. godine, živeo u gradskoj komuni Intima u Teslinoj 18 u Novom Sadu, kojoj su pripadali i Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Peđa Vranešević, Lana Bjelić, Vera Vasilić, Čeda Drča, Laslo Kerekeš, Ljilja Krtinić, Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, kao i prošireni krug umetnika-prijatelja avangardnog senzibiliteta, poput Dejana i Bogdanke Poznanović, Želimira Žilnika, Ota Tolnaija, Tibora Varadija, Judite Šalgo, Zorana Mirkovića, Vujice Rešina Tucića...

Od 1977. godine živi u zaseoku Brezovica pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka, čija su načela: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Siromašna ekonomija i Umetnost.

Prema njegovim rečima, danas je umetnik uništen plišanom represijom i šarenom cenzurom, a najviše tržištem.

“Ali, pojavljuje se predskozorje… Teško je uništiti delo u koje je ugrađeno nadvreme”, poručio je Mandić u razgovoru povodom njegove izložbe “Natrag”.

napisala Vesna Milosavljević


tags:
pesma poezija miroslava mandića ruža lutanja novosadska neoavangarda avangarda grupa kod casopis polja index vizuelna poezija konceptualna umetnost