ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 264
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis!


Emili Elizabet Dikinson (engl. Emily Dickinson; Amerst, Masačusets, 10. decembar 1830 — 15. maj 1886.) je bila američka pesnikinja.

Iako je Dikinson mnogo pisala, tokom njenog života objavljeno je samo desetak od njenih skoro 1.800 pesama.[1] Mnoge njene pesme bave se temama smrti i besmrtnosti, zatim večnošću, ljubavlju i Bogom što su sve teme koje se ponavljaju u pismima prijateljima.

Emili Dikinson se smatra jednom od najvećih američkih pesnikinja. Kao devojka zbog zdravstvenih problema veći deo vremena provodi u kući neprestano čitajući knjige i pišući pesme. Provela je samo jednu godinu na Akademiji u Amherstu učeći botaniku[3] i druge prirodne nauke, potom je kratkotrajno pohađala Maunt Holjok koledž, da bi se 1850. potpuno povukla iz javnog života u svoju porodičnu kuću u Amherstu.[4] Nakon toga, sa ljudima je opštila isključivo preko pisama.[4] Njenu ljubav prema samoći neki smatraju patološkom a drugi romantičnom.[5] Najverovatnije je da se osamila zbog nesrećne ljubavi prema svešteniku Čarlsu Vadsvortu[4], ali postoje pretpostavke da je to uradila zbog nedopuštene ljubavi prema bratovljevoj supruzi ili zbog neslaganja sa ocem ili da je patila od agorafobije.[5] Neki tumači njenog života i dela misle da joj je samoća bila neophodna da bi nesmetano pisala pesme i da je zbog toga izabrala takav način života.[5] U osami je gajila cveće a herbarijum je počela da popunjava još u detinjstvu. Njena kolekcija suvog cveća sadrži preko 400 vrsta.[3] U 38. godini života prestala je da ide u crkvu `delom i zato što je pronašla lični raj u svojim vrtovima`.[3] Lokalno stanovništvo ju je smatralo ekscentričnom. Ona je razvila prepoznatljivu sklonost ka beloj odeći i postala poznata po svojoj nevoljnosti da pozdravi goste, ili da kasnije u životu napusti svoju spavaću sobu. Dikinson se nikada nije udala, a većina prijateljstava između nje i drugih bila je isključivo zasnovana na korespondenciji.[6]

Umrla je u 56. godini života, 15. maja 1886. godine.

Delo
Za svog života Emili Dikinson je objavila samo 10 pesama i jedno pismo.[7] Po njenoj želji, nakon njene smrti sestra joj je spalila pisma, ali je sačuvala 40 svezaka sa preko 1000 pesama u rukopisu[2] od kojih mnoge nisu bile završene. Njene pesme odlikuju se prepoznatljivim, unikatnim stilom, sa neverovatnim darom za reči, objedinjujući kombinaciju prefinjenog osećaja i vrhunskog intelekta. Inspiraciju za svoja dela pronalazila je u Bibliji, Šekspirovim delima i klasičnoj mitologiji. Naročit uticaj na njenu poeziju imaju puritanizam i transcendentalizam.[4] I njeno poznavanje botanike je dosta uticalo na slikovnost njenih pesama. U 1789 pesma, koliko ih je ukupno napisala, Dikinson pominje biljke gotovo 600 puta i imenuje 80 različitih vrsta. Cvetne vrste pominje 350 puta, najčešće ružu, dok detelina i bela rada simbolišu nju u njenim stihovima.

Pesme Emili Dikinson nemaju naslove, odlikuje ih neobična upotreba crtice i interpunkcije uopšte, kao i velikog slova i nepravilna rima. Radovi koji su objavljeni tokom njenog života obično su bili znatno izmenjeni od strane izdavača, kako bi odgovarali konvencionalnim poetskim pravilima tog vremena.[8] Zbog toga su tek 1998. objavljene bez izmena u duhu engleskog pravopisa. Većina njenih pesama ima oblik metaforične definicije koja se potom nastavlja proširenim poređenjem poput pesme koja počinje stihovima `Nada je stvar sa perjem` (`Hope’ is the thing with feathers`). Opisujući jedan pojam drugim, istovremeno zamagljuje i proširuje značenje oba pojma. Njene pesme se obično završavaju neodređeno, bez konačnog zaključka ili poente.[9] Dikinson često koristi i sinegdohu.

Kompletirana i uređena kolekcija svih njenih pesama prvi put je objavljena 1890. godine u Bostonu četiri godine posle njene smrti. Prvo integralno neredigovano izdanje njenih pesama izašlo je tek 1955.