Godina izdanja: 1996
ISBN: 86-82499-20-7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično očuvano!

Autor - osoba Pesoa, Fernando, 1888-1935
Naslov Poznati stranac : pesme Alvara de Kampuša / Fernando Pesoa ; prevela s portugalskog i priredila Jasmina Nešković ; [ilustracije Jagoda Živadinović]
Jedinstveni naslov Poesias de Àlvaro de Campos. srp
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1996
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 1996 (Beograd : Kolorgraf)
Fizički opis 138 str., [8] str. s tablama : ilustr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Nešković, Jasmina
Živadinović, Jagoda
Zbirka ǂBiblioteka ǂPoezija / Paideia
(broš.)
Napomene Prevod dela: Poesias de Àlvaro de Campos / Fernando Pessoa
Autorove slike
Tiraž 3.000
Str. 5-8: Pesnik tuđih života / Jasmina Nešković
Fernando Pesoa : životopis: str. 121-133
Izabrana bibliografija dela Fernanda Pesoe i njegovih heteronima: str. 135-136
Značajnija dela o Fernandu Pesoi: str. 137.
Predmetne odrednice Pesoa, Fernando, 1888-1985

Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma.

Ako je ikada ijedan pisac sudbinski bio predodređen da ponese baš to ime, bio je to Fernando Pesoa. Reč pessoa na portugalskom znači „osoba”; na latinskom znači „maska” ili „lik”. Pesoa je provodio život prisvajajući ličnosti, maske i likove i to skoro od samog početka spisateljske karijere. Ove alternativne ličnosti i dalje su bile Pesoa, čak i onda kada je radove potpisivao pseudonimom.
Mnogi od njegovih alter ega bili su pesnici kao i on sam, iako su samo neki od njih bili Portugalci. Jedan je bio italijanski kritičar antifašista, drugi psihijatar, treći je studirao mašinstvo; među ostalima su bili monah, pomoćnik bibliotekara, devetnaestogodišnja devojka sa grbom obolela od tuberkuloze, prevodilac portugalske književnosti na engleski, izumitelj i rešavač zagonetki, francuski satiričar, ludak u togi opsednut Grčkom koji je živeo u azilu, čak i jedan vudu vrač. Kako je to Pesoa objasnio 1928. godine: „Dela pod pseudonimima napisao su autorova, osim po imenu kojim ih je potpisao”.
Njegova dela bila su ono što je nazivao „heteronimima”; bila su „autorova”, ali „izvan njegove sopstvene ličnosti. Ona potiču od zaokruženih individua koje je on stvorio, kao replike lika u drami koju je mogao da napiše”. Pesoini heteronimi bili su ljudi sa rođendanima i datumima smrti; imali su ceo geštalt: strasti, strahove, snove i jasno zacrtane književne staze. Što se njega tiče, on je bio fingidor: predstavljač, prisvajač, varalica koja je verovala da može da uradi „u snovima više nego Napoleon”.
Da li je Pesoa zaista kontrolisao svoja alter ega? Ili su oni koje je stvorio, zapravo, kontrolisali njega? Slojevi identiteta i ličnosti koji čine Pesoinu književnost privlače čitaoce, ali im ponekad i otežavaju da shvate ko je on i kakav pisac je hteo da bude. Misterija o Pesoi je u središtu iscrpne nove biografije iz pera Ričarda Zenita u kojoj se autor bavi životom pisca, kao i mnogim životima koje je „predstavljao” dok se uvek iznova odavao „projekcijama, spin-ofovima i metamorfozama”.
Da li bi trebalo ozbiljno da shvatimo Pesoinu tvrdnju, a Zenit nas poziva da je preispitamo, da „on sam nije imao sopstvenu ličnost, da je bio samo ‘medijum’ mnoštvu pisaca koji su iznicali u njemu i služio im je kao ‘književni izvršilac`”? Ili bi, pita Zenit, trebalo da sva ova eskcentrična piskarala vidimo kao manifestacije Pesoe i onoga kakav pisac bi hteo da bude, kao da su to pravi „oni” koji ispunjavaju to „on”? Iako su mnogi pisci, od Vilijema Batlera Jejtsa i Horhea Luisa Borhesa, koristili pseudonime ili od pisaca pravili svoje protagoniste i stvarali likove koji su manifestovali njihove alternativne ličnosti, jako je malo njih otišlo toliko daleko u tome kao Pesoa.
Njegovi najrazvijeniji heteronimi su Alberto Kaeiro, Rikardo Reiš i Alvaro de Kampos, a usledile su desetine drugih, poput Rafaela Baldaje, Visentea Guedesa, Vilijama Džinksa, Dejvida Merika, Antonija More, dr Gaudensija Nabosa, Frederika Reiša, Aleksandera Serča, Bernarda Soaresa, Barona od Tievea, Antonija More i Marije Hoze. (Samo poslednji je bio žensko.) Neki od njih pisali su na portugalskom, dok su ostali svoje pesme, priče, filozofske studije, lingvističke teorije, samoanalize, automatska pisanja ili astrološke karte pisali na engleskom ili francuskom.
Nije tajna da Pesoa i njegove izmišljene kolege nisu jednaki. Neke od njegovih pesama su veličanstvene. Kao prozaista, on ume da piše sjajnim i hipnotišućim stilom, ali ne uvek. Pesoina karijera čudna je delom i zato što je samo nekoliko tih spisa objavio za života. Samo jedna od njegovih knjiga pesama na portugalskom, Poruka, objavljena je dok je bio živ, iako je objavio mnogo plaketa sa pesama na engleskom.
Njegov magnum opus, Knjiga nespokoja, objavljen je posthumno 1982. godine i u njemu je celo sazvežđe egzistencijalnih vinjeta; Pesoa je rukopis ostavio nesređen, što verovatno nije bilo slučajno. „Reći da je ovo knjiga čije je konačno izdanje nemoguće bilo bi besramno potcenjivanje da nije u suštini pogrešno, pošto nema te praknjige koja vapi za određenjem”, rekao je Zenit, koji ju je preveo 2015. godine. Nasuprot tome, ono što je Pesoa stvorio je „kvintesencijalna ne-knjiga: velika, ali nestalna, količina diskretnih, mahom nedatiranih tekstova ostavljena je bez redosleda, tako da svako objavljeno izdanje – a ona neminovno zavise od krupnih uredničkih intervencija – neminovno nije verno nepostojećem ‘originalu`”. Isto bi se moglo reći i za Pesoino delo, bilo da su to pesme, priče, filozofski eseji ili dela fikcije.
Pesoini eksperimenti sa formom i sadržajem uvek su bili komplikovani i smeli. Osim toga, nisu bili samo njegovi. On je, poput Džojsa, Prusta, Vulfove, Kafke i Muzila, bio predstavnik modernizma. Nestabilnost njegove ličnosti nije bila simptom šizofrenije, nego izraz teskobe iz srži modernog senzibiliteta. Bio je opsednut bitkom u vreme kada je njegovo značenje postajalo sve prolaznije, neizvesnije, vrtoglavije, sidra podignutog iz apsolutnih istina koje su nekada neprikosnoveno vladale. Pesoin najveći, najenergičniji odgovor na ovu panopliju slutnji nisu, po mom mišljenju, spisi koje je uobličio, nego su to upravo on sam, ili ličnosti koje je artikulisao, kao kreacija.
Zenit, i sam vlasnik simboličkog prezimena, Bozvel je Pesoi Džonsonu. Njegova biografija na 1.055 stranica (samo indeks premašuje 20 strana, a svaka je podeljena na tri stupca), nastajala bar deceniju, zavidno je istražena i stilski iznijansirana, a uz to još i ne nameće podatke. Ona se, zapravo, čita lakše nego veći deo Pesoinog opusa, ako ne i sav, tako kao da je Pesoa napustio pozornicu da bi Zenit mogao konačno da pripoveda o mnoštvu ličnosti svog subjekta i o njihovim promenama. Bilo je, naravno, i drugih biografskih istraživanja, među njima i ono Žoaoa Gašpara Simoeša iz 1950. godine. Ali niko nije izneo sveobuhvatniji rad, ni kao izučavalac ni kao prevodilac, od ovoga što je Zenit ovde stvorio.
Kada je Pesoa umro sa 48 godina, ostavio je ogroman kovčeg pun napola dovršenih književnih pokušaja. To je, svakako, bila njegova omiljena forma. Bio je sklon tome da poduhvate napusti nared puta, da odbaci dela puna nejasnoća, parodoksa i nekonzistentnosti, da ostavi nedovršene stvari. To je tendencija kojom se, bar spolja, priključuje istom klubu u kom je Valter Benjamin, takođe poznat po sklonosti fragmentima, nepovezanim citatima i raštrkanim delima. Ali za biografa je to herkulovski zadatak. Zenitu su decenije bile potrebne da bi prošao kroz sve rukopise, delimično i zato što je Pesoa tek u poslednjih nekoliko decenija dostigao status pisca svetske klase, a to je vodilo ne samo kanonizaciji, nego i ogromnom poslu u arhivama.
Zenit čitaoca znalački vodi kroz Pesoinu kuću ogledala. Iako se za njegovu knjigu može reći da nije jedna biografija, nego više njih, sa namerom da prikaže skoro pa beskrajno umnožavanje Pesoinih fiktivnih ličnosti, to je, nužno, i mapa Pesoinih opsesija, a pritom je uvek sagledan u istorijskom, društvenom i estetičkom kontekstu.
Drugim rečima, knjiga je i pripovest o Portugalu kao modernoj državi čije se kolonijalne pretenzije približavaju kraju. Vidimo nepotrebno stavljanje Angole i Mozambika pod kontrolu krajem 19. veka, demokratsku Prvu republiku od 1910. do 1926. godine i, posle državnog udara, diktaturu i Novu državi pod upravom ekonomiste Antonija de Oliveire Salazara, koji je prvo postao ministar finansija sa sve širim ovlašćenjima 1928. godine, a potom i premijer 1932. Salazar je uspostavio konzervativni, nacionalistički politički režim koji je ostao na snazi, kroz različite inkarnacije, sve do kraja šezdesetih godina i postao je poznat po oštrom antikomunizmu i doktrini lusotropikalizma, pojma koji je skovao Žilberto Frejre da bi opisao imperijalističku vladavinu u portugalskim kolonijama.
Politički obrti koji su oblikovali Pesoin svakodnevni život uneli su širinu u Zenitovu priču. Njegovo vrhunsko istraživanje prati uspon i smrt svakog od heteronima, a oni na jednom mestu ostavljaju utisak da imamo posla sa stotinama njih. Sve se to čita jako slično romanu ili kao nekoliko povezanih romana.
Na Pesou sam prvi put naišao kao mladić u Meksiko Sitiju, nakon što sam pročitao esej Oktavija Paza o njemu iz 1961. godine nazvan „El desconocido de sí mismo”, što se ugrubo može prevesti kao „Čovek koji je onepoznatio sebe”. Paz u tom eseju navodi da je Pesoa svojim bavljenjem umetnošću skrivao krucijalnu činjenicu koja je opisivala umetnost uopšte: umetnici koriste svoju umetnost da bi pronašli sami sebe, ali retko dobacuju do pravog zaključka. Pesoin pristup bio je drugačiji: on je uvideo da je ja praznina i odlučio se da oko nje sagradi lavirint, igru ogledala u kojima se to ja beskonačno umnožava, čime odlaže svaki konkretan odgovor na to šta je njegova suština.
Neki zapadaju u iskušenje da Pesou porede sa Borhesom, koji je uživao u sopstvenim igrama sa vremenom, svojim ja i beskrajem. Borhesov esej „Borhes i ja” zadivljujući je primer samorekonfiguracije, tu se Borhes osoba predaje Borhesu piscu, ili je možda obrnuto. A opet, nijedna od Borhesovih verzija njega samog ne može biti različitija od Pesoe. Svaka Borhesova rečenica, čak i one barokne, kakve je pisao u mladosti, deluju promišljeno, traže savršenstvo sinteze. Pesoa i njegova familija likova bili su sve samo ne kategorični; umesto da otkrivaju sami sebe u svom radu, oni su težili tome da nestanu.
Pisac koji je, prema mom uverenju, bliža paralela sa Pesoom i njegovom sposobnošću da razloži sopstvenu ličnost na svoje likove je Šekspir. Nemam nameru da ovde elaboriram opšte mesto da je postojao ne-Šekspir, kao što su to Frojd, Henri Džejms, Čarli Čaplin, Dafne de Morije i Helen Keler sugerisali u svoje vreme. Mislim da je Šekspiru i Pesoi zajednička posvećenost u stvaranju likova. Obojica su stvorili niz heroja i zlikovaca, sa svim njihovim kompleksnim i kontradiktornim unutrašnjim svetovima. Ali i više od toga: poput Šekspirovih likova, Pesoini su na više načina bili aspekti njega samog; da bi ih stvorio, morao je da ispita dubine svog bića.
Potrebno je strpljenje da bi život bilo koje osobe bio ispričan. To zahteva i žrtvu, jer biograf mora da proživi svoju temu. Čitajući Pesou, povremeno sam imao utisak da je Zenit, da bi prikazao tako mnogo detalja, morao da nestane, da na neko vreme postane Pesoa. On je knjigu podelio u četiri celine. Prva govori o Pesoinom detinjstvu i ranoj mladosti. Rođen je u Lisabonu 1888. godine u porodici iz srednje klase. Ostao je bez oca kad mu je bilo pet godina, ubrzo i bez brata, a majka mu se 1895. ponovo udala, ovaj put za kapetana broda koji je kasnije imenovan za konzula Portugala u Durbanu, glavnom gradu tadašnje britanske kolonije Natal (kasnije Južne Afrike), gde je, kako to biva, tada živeo i Mahatma Gandi. Dečak i njegova majka otišli su sa kapetanom u Natal, a tamo je Pesoa pohađao Univerzitet Rta Dobre Nade pre nego što se vratio u Lisabon 1905.
Pesoa se u ranoj mladosti zainteresovao za pisanje i već je stvorio neke od svojih najpoznatijih heteronima: Rikarda Reiša, koji je navodno rođen godinu pre Pesoe (Žoze Saramago, portugalski dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, napisao je roman Godina smrti Rikarda Reiša u kom je on središnji lik), Aleksandera Serča, koji se pojavio kao pisac pesama, eseja i priča 1906. i Alberta Kaeira, čije su se prve pesme pojavile 1914. godine, nekoliko meseci pre pojave još jednog heteronima, Alvara de Kamposa, i prvih Reišovih oda.
U ovom periodu začeta je i Pesoina višejezičnost (govorio je francuski, engleski i španski, kao i portugalski). Moglo bi se pomisliti da su pojava i razvoj alter ega bili u vezi i sa širenjem znanja jezika. To se dešava poliglotama, različiti jezici otvaraju prostor za umnožavanje ličnosti.
Pesoa je pred 1918. godinu počeo da objavljuje plakete sa svojim pesmama na engleskom, za koje je dobio povoljne kritike u britanskoj štampi. To ga je navelo da poveruje da bi mogao da ima uspeha kao izdavač. Njegova avantura na tom polju završila se katastrofom. Naravno, katastrofa je nekada važnija od trijumfa. Neko vreme se činilo da se Pesoa stalno poduhvata poslova koji na kraju propadnu, poput izdavačke kuće Olisipo, osnovane 1921. za koju je iskoristio porodični novac a da nije priznavao dug, kao i izbegavanje raznih komplikovanih privatnih situacija koje su ga terale da se seli iz jednog stana u drugi. Pesoin smetenjački život, uz stalnu kolebljivost i upuštanje u nepraktične poduhvate, bio je često i usamljenički, iako je bio zaljubljen u sekretaricu, Ofeliju Kveiroz, ali ta veza nikada nije baš urodila plodom.
Pesoine političke stavove teško je razjasniti. Povremeno, onako kako ga Zenit opisuje, ispada da je prihvatao novu desničarsku politiku koja je definisala Portugal u vreme Salazara, kao i Nemačku pod Hitlerom. Međutim, i ta odanost deluje slabašno. U najboljem slučaju, Pesoa je bio kolebljiv i jednako lako je menjao ideološke modele i psihološka raspoloženja. Najrelevantnije je to što su ga zanimale okultne teme: kabala, Rozenkrojceri, tajanstveni predmeti, spiritizam, uspostavljanje linija komunikacije sa duhovima čije su šašave pojmove on i neki od njegovih heteronima usvojili kao neku vrstu vere. Bio je opsednut simbolima, jezičkim formulama, zaverama, čitanjem misli i vidovitošću. I verovao je da je stvarnost po prirodi dualna, a da su aspekti sveta bili pristupačni samo elitnoj grupi ljudi iniciranoj u posebnim obredima.
To je, za mene, Pesoina najključnija odlika: njegova vera u natprirodne sile. Njegova podrška određenim fašističkim idejama bila je simptom njegovog uverenja da nama vladaju unutrašnje sile, što dovodi do toga da je slobodna volja puka iluzija. U svojoj poeziji je izrazio ubeđenje da ga posećuju duhovi, cela mirijada, a da je on kao pisac umro u sopstvenom delu. „Više ne uključujem sebe u sebi”, napisao je u pesmi „Mamica” 1914. godine. Različiti duhovi imali su sopstvene ideološke sisteme, povremeno suprotne Pesoinim.
Među Pesoinim stavovima koji najviše uznemiruju su njegovi doticaji sa antisemitskim tekstovima i fašizmom. Ipak, Zenit, oduševljen svojim subjektom, hoda preko osetljive niti po ovoj temi, iako se ne kloni toga da se konfrontira sa ovim aspektom Pesoinog dela. Pesoa se bavio idejom da pod okriljem Olisipa objavi portugalski prevod Protokola sionskih mudraca, sramotan, lažni dokument koji je prvo kružio Rusijom, sastavljen da bi se razotkrila tobožnja globalna jevrejska zavera da kontrolišu vlade, biznis i medije. Pesoa je angažovao nekoga sa incijalima A. L. R, pisca o kome ništa drugo nije poznato, da uradi prevod. Na kraju nije ispalo ništa od toga.
Ova epizoda, međutim, bila je samo jedna u nizu u kojima se Pesoa igrao sa ksenofobičnom, šovinističkom literaturom, kao što je knjiga Bezvlašće, u kojoj brani vojnu diktaturu kao preporučljivu da Portugal postane politički stabilan. Još jedna od misterija vezanih za Pesou je to što se kaže da je bio direktan potomak Jevreja, a u izdavačkim avanturama je nameravao da objavi pamflet, na portugalskom, engleskom i francuskom jeziku, nazvan Jevrej sagledan sociološki jer, prema njegovom mišljenju, jevrejske teme nisu dovoljno razmatrane u Portugalu. Ideja o tom pamfletu nikada nije materijalizovana. Da jeste, moguće je da bi se pokazala antisemitskom.
Pesoin zlatni period kao pisca nesumnjivo je počeo 1927. godine, zahvaljujući saradnji sa časopisom za umetnost i književnost Prisustvo (Presença). Njegova najbolja dela nastala su u ovom periodu, uključujući tu i neke od najnadahnutijih stranica Knjige nespokoja, objavljivane u periodici između 1929. i 1932. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na francuski, a njegova knjiga Poruka, jedina njegova knjiga poezije na portugalskom objavljena za života, izašla je 1934. Proživljavao je uspeh o kakvom je dugo sanjao. Ali taj uspeh bio je kratkog daha. U novembru 1935. godine je zbog bola u stomaku bio primljen u bolnicu u Lisabonu i umro je, verovatno od opstrukcije creva. Poslednje reči bile su mu na engleskom: „Ne znam šta će doneti sutra”.
U vreme kada je sahranjen na groblju Prazeres, Pesoa je bio mahom nepoznat, kao i njegova imaginarna kohorta. Posle ekshumacije 1985. godine, zemni ostaci su mu preneti na glavno sveto mesto za Portugalce, u manastir Svetog Jeronima.
Ne treba da čudi što je osećao sklonost ka Voltu Vitmenu, koga je, prema Zenitu, otkrio 1907. i „jedva znao kako da reaguje”. „Pesma o sebi” (1885) je, po svojoj viziji, pesoanska. Ili, možda tačnije, Pesoa je bio vitmenovac. Vitmenova otvorenost i bujnost bile su suprotnost Pesoinim baroknim prerušavanjima. A ipak je Vitman, i sam ličnost veća od života, uživao, kako je rekao, u odupiranju tome da bude sputan. Isto važi i za Pesou.
MG37 (N)