ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1965.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prosveta, 1965.
Bibliotečki primerak (ne otpis): na jednom mestu zapisan broj i na dva tri mali pečati, negde izbledeli, negde precrtani korektorom.
Inače odlično očuvana.
Jedna od najvažnijih knjiga velikog srpskog pesnika!
Vujaklijini crteži sa motivima krajputaša.

Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu.
Život i stvaralaštvo
Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.
Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika.
Dela
Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“.
Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.

Pesme
Sutonski dani, 1945.
Pesme, 1949.
Lirika, 1951.
Zemlja, 1954.
Večita pešadija, 1956.
Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961.
Božja krčma, 1965.
Sa Ovčara i Kablara, 1970.
Seljačka poema, 1971.
Izabrane pesme, 1971.
Pohvalice i pokudice, 1974.
Zemljosanke, 1978.
Tekla reka Lepenica, 1979.
Vita jela, zelen bor, 1986.
Kadionik, 1990.
Romani
Bela žena, 1955.
Izgubljeni grad, 1957.
Četvrta noć, 1957.
Ponoćni svirači, 1959.
Noć tela, 1963.
Grubići i nežnići, 1968.
Seljaci, 1971.
Ćorava posla, 1972.
Svedok, 1977.
Praznina, 1992.
Knjige pripovedaka
Ljubav i smrt, 1982.
Gorka grla, 1986.
Takav je život, 1989.
Budućnost, 1991.
Knjige za decu
Priče o dečacima, 1952.
Duh livada (priče), 1954.
Učeni mačak (novela), 1957.
Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950.
Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964.
Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967.
Bajke o guslama, 1967.
Gvozden čovek i druge priče, 1967.
Đavolije i druge priče, 1967.
Pesme o majci, 1979.
Devetaci, 1976.
Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988.
Priče o životinjama, 1990.
Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992.
Monografije
Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961.
Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965.
Filmski scenario
Poruke (Dokumentarni kratki) 1960.
Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968.
Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki)
Ostalo
Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990.
Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992.
Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995.
Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999.

Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar.
Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu.
Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu.
Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“