ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Udruženje knnjiževnika i književnih prevodilaca Pančevo, 2012.

Marjan Čakarević

POSTPOP

Sintagmom „strujanje sveta“ definisala je Jasmina Topić, i sama autorka u prvom kolu edicije Najbolja, osnovno osećanje u novoj pesničkoj knjizi Ane Seferović Zvezda od prah-šećera. Interpretativni napor usmeren na preciznije određenje ovog pojma u Aninoj poeziji mogao bi da bude plodotvoran, i to naročito ako se dosadašnje tri knjige posmatraju u nizu, kao emocionalna biografija jedne lirske junakinje. Jer upravo tako dolazi se do uvida u dublja pregrupisavanja na metafizičkoj mapi savremene poezije. Naime, analizirajući najreprezentativnije pesničke knjige ove generacije, a naročito nekolicinu iz poslednjih godina, čini se da se kao ključni novovekovni problem nameće – subjekat i njegovo samoodređenje. Dejan Ilić u tekstu „Kako čitati poeziju“ govorio je o mobilnom, mnoštvenom subjektu, o podrhtavajućem mestu na kome se, u kratkim spojevima, susreću svet života i svet jezika. Sa druge strane, u predgovoru za Prostore i figure Stojnić govori o novoj referencijalnosti, koja nakon pesničkih iskustava prošlog i početka ovog veka nije i ne može biti ista. Reč je, zapravo, o istom fokusu: subjekat je u poeziji jedino moguće referentno mesto. Ali postavlja se pitanje o kakvom subjektu se ovde radi? Koja su mesta razlike između subjekta nove lirike i onog iz prethodnih epoha? Uopšteno govoreći, novi subjekat je onaj koji traga za bilo kakvim uporištem sopstvenog identiteta. Novi subjekat baštini iskustvo jezičke poezije sedamdesetih i osamdesetih godina, krajnje tačke prošlovekovnih formalnih i ideološko-metafizičkih eksperimenata, ali mu se ne suprotstavlja lirskom naracijom, niti umerenim, učenim modernizmom, kako to uglavnom čini poezija prethodne generacije, nego pokušava da poeziji i govoru omogući bilo kakav metafizički legitimitet u novim epohalnim okolnostima, upravo čuvajući svest o dekonstrukciji logocentričnog jezičkog poretka. Drugim rečima, novi subjekat želi, i mora da govori uprkos tome što „ionako je sve više onih koji su videli sve./ na kraju će svi već videti sve i sve će im biti jasno/ (o tebi, o meni, o svima njima)./ ili im tek tada (ni nama) neće ništa biti jasno/ ali razume se/ sve će biti znatno drugačije./ uvek je sve drugačije.// ionako je najvažnije da možeš da odeš/ (da ja mogu da odem, da svi mogu da odu)“.
Upadljivo je odsustvo klasičnog stilskog repertoara: u Aninoj poeziji skoro da nema metafora, simbola, alegorija, a i pesničke slike su date u redukovanoj formi, nehajno i pomalo zakržljalo. Ovo međutim ne treba nikako razumeti kao stilsko neiskustvo ili pesničku nepismenost; radi se o bitnom pomeranju težišta – umesto reči kod jezičkih pesnika, ili rečenice kada je reč o generaciji transsimbolista, u novoj poeziji fokus je rasut na celinu pesme. Drugim rečima, fokus je na govoru ili diskursu, čime se prevazilaze granice pojedinačne pesme i dolazi do formalne i semantičke transgresije. Ali reč je pre svega o egzistencijalnoj transgresiji, o neprestanoj promeni lirske perspektive koja se može pratiti preko menjanja prvog, drugog i trećeg lica, jednine i množine, a to je obeležje barem još nekoliko knjiga koje su se pojavile samo ove godine (Siniša Tucić, Dragana Mladenović, Vlada Tabašević). Iako nesumnjivo decentriran, subjekat Dubokog kontitnenta i Beskrajne zabave ipak nije u toj meri umnožen, on uspeva da, makar na nivou pesme, očuva kakvu-takvu celovitost. Od Kontinenta do Zvezde od prah-šećera može se, na mikro-planu, pratiti proces povlačenja lirskog ja, odnosno raslojavanja subjekta, a paralelno s tim proces širenja lirskog prostora. Dok Duboki kontinent oblikuju prevashodno intimni, kamerni prostori i, uopšte, popisivanje malih pokreta unutar onoga što se naziva intimom, Beskrajna zabava obuhvata šire, gradske, mada uglavnom zatvorene prostore i to kao kulise za preispitivanje ličnih odnosa lirskih junakinja, odnosno samorazumevanje pripadnica tehno-disko-generacije. U obema knjigama, međutim, u nizu detalja moguće je pronaći pukotine na slici lirskog ja. Tako npr. u pesmi „Odlomak iz kontinuiteta 1“, a posebno u pesmi „Pola sata“ iz Dubokog kontinenta ruke postaju osamostaljeni delovi tela koji delaju mimo svesti subjekta. Sa druge strane, u pesmama Beskrajne zabave „Mrvice“, „Glatka plastika kože“ ili na nešto drugačiji, ali sličan način u pesmi „Namigujemo kao filmske zvezde“ – treće lice znači potrebu za tim da se bude posmatrana, analizirana, u centru pažnje, što uprkos ironičnom, ali i melanholičnom tonu ovih i drugih srodnih pesama nije ništa drugo do težnja za drugim, koji je, čini se, sve dalji i nezainteresovaniji. Ali subjekat Zvezde od prah-šećera više se ne može određivati samo kao decentriran ili mnoštven, budući da to pre svega podrazumeva razliku u odnosu na celovitost subjekta lirike prethodnih epoha. Umnogostručeno ja koje, usled bezbrojnih čulnih utisaka što ih svakodnevno upija i na koje i protiv svoje volje reaguje, više nije u stanju da dopre do sebe, i ono to više nikada, sasvim izvesno, neće ni moći. Reči i (pesničke) slike jesu samo pokušaj da se odenu pojedine (emotivne) tačke u sveopštoj, mada sijajućoj praznini sveta (i života): „slana vlaga sa mora pratila je voz svuda, oblačeći/ prolazeće pejzaže u pucketavu foliju/ i svaka kućica sa one strane prozora imala je/ obećanje hepi-enda“. O ovome je govorila i pesma „Vidim samo najuočljivije:“ iz Beskrajne zabave, jedan od mogućih autopoetičkih iskaza, koji se ne odnosi samo na poeziju ove pesnikinje: „Reklamne panoe// Ljude u crvenom// Neke zaista glomazne i šljašteće// Objekte ili pojave// I sve to samo u osnovnim// Linijama“. Svedena i moderna, „oštra“ urbana leksika, u kojoj se pojavljuju i rečenice na engleskom jeziku, ali i poetski funkcionalni prevodi engleskih fraza („izgledaš oštro“ – look sharp), ne samo kao (u životu) izabrana bilingvalnost same pesnikinje, nego svedočanstvo o angloamerikanizovanom Vavilonu današnjih gradova; emocionalne skice kao zamena za šira psihološka platna lirskih situacija; fragmenti i krhotine složenih životnih odnosa i utisaka – sve to zajedno jeste nasleđe pop-kulture, možda najviše savremene, indi-pop muzike, koje presudno oblikuje osnovno osećanje i svetonazor Zvezde od prah-šećera, ali i Anine poezije u celini. To je činjenica koja se ne sme previđati, posebno ako se zna da je ovdašnja poezija, izuzev u slučaju Zvonka Karanovića, ostala gotovo potpuno zatvorena za dublje uticaje ovog nasleđa, bez koga je teško razumeti kulturu savremenog sveta.
Melanholija i žudnja za vavilonskim urbanim prostranstvima nisu u suprotnosti sa činjenicom da lirska junakinja i sama pripada jednom takvom prostoru; naprotiv, čini se da što je veći grad, to je veća je i čežnja za njim: „ovaj grad je istrajna želja za drugim gradom.// ovaj grad je svuda. njegove granice blede u/ beskonačnoj/ težnji ka sada.“ U ovom, prividnom paradoksu, koji se krije u „težnji ka sada“, u trajno i bolno izmičućem životu, nalazi se jedan od ključeva za razumevanje Zvezde od prah-šećera. Subjekat, dakle, ne može više da pronađe to sada. Nekadašnja, potencijalno produktivna napetost između onoga što jeste i onoga što bi moglo da bude, doživljava epohalno preoblikovanje i postaje psihološki ambis između onoga što nije i onoga što nikada neće biti. Zato sve deluje isto: „nije htela, ali joj NE nije bilo važnije od DA/ niti DA od NE// nedostaju dva-tri objašnjenja/ nedostaje osovina oko koje bi se sklupčao/ dobar zaplet zvečarke“. Ako se svaki subjekat, odnosno identitet, gradi na vrednostima, koje podrazumevaju izbor u sasvim konkretnim životnim situacijama, onda ova knjiga govori o nepostojanju tog izbora, pa sledstveno tome i – o nepostojanju vrednosti. Drugim rečima, ako je decentrirani subjekat podrazumevao svest o različitim, jednako potrebnim i mogućim vrednostima, subjekat nove poezije svestan je odsustva, suštinske uskraćenosti za vrednosti. Tako „strujanje sveta“ sa početka teksta, pored toga što znači da Anina knjiga pripada savremenoj svetskoj kulturi, može značiti i izmicanje sveta, i nemogućnost da se svet, dakle život, „uhvati“.
Upravo zbog toga Zvezda od prah-šećera jeste, kao u onoj novogodišnjoj pesmi, „Portrait of a young girl waiting/ For the ending of an era“, ali i knjiga koja precizno artikuliše nemoć, strahove i splin našeg doba. Da ponovim: pesnička knjiga godine.

Ana Seferović, rođena u Beogradu, pesnikinja.
Autorka je tri knjige poezije Duboki kontinent (2000), Beskrajna zabava (2004) i Zvezda od prah-šećera (2012).
Koautorka je dve drame, kao i dve knjige poezije na engleskom.
Poezija joj je prevedena na više jezika i objavljena u mnogim časopisima i antologijama.
Živi i stvara u Londonu, gde je deo nekoliko umetničkih platformi.