ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1954
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prvo izdanje četvrte knjige poezije Branka V. Radičevića. Korice kao na slikama, unutra dobro. Knjigu je likovno opremio slikar Miloš Bajić.

Autor - osoba Radičević, Branko V., 1925-2001 = Radičević, Branko V., 1925-2001
Naslov Zemlja / Branko V. Radičević ; [oprema knjige Miloš Bajić]
Vrsta građe poezija
odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1954
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mladost, 1954 (Beograd : „Slobodan Jović“)
Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 17 cm
Drugi autori - osoba Bajić, Miloš
Zbirka Cvrčak : džepna knjiga. 3, Savremeni pisci ; 1
Napomene Str. [95]: O piscu.

Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu.
Život i stvaralaštvo
Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.
Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika.
Dela
Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“.
Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.

Pesme
Sutonski dani, 1945.
Pesme, 1949.
Lirika, 1951.
Zemlja, 1954.
Večita pešadija, 1956.
Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961.
Božja krčma, 1965.
Sa Ovčara i Kablara, 1970.
Seljačka poema, 1971.
Izabrane pesme, 1971.
Pohvalice i pokudice, 1974.
Zemljosanke, 1978.
Tekla reka Lepenica, 1979.
Vita jela, zelen bor, 1986.
Kadionik, 1990.
Romani
Bela žena, 1955.
Izgubljeni grad, 1957.
Četvrta noć, 1957.
Ponoćni svirači, 1959.
Noć tela, 1963.
Grubići i nežnići, 1968.
Seljaci, 1971.
Ćorava posla, 1972.
Svedok, 1977.
Praznina, 1992.
Knjige pripovedaka
Ljubav i smrt, 1982.
Gorka grla, 1986.
Takav je život, 1989.
Budućnost, 1991.
Knjige za decu
Priče o dečacima, 1952.
Duh livada (priče), 1954.
Učeni mačak (novela), 1957.
Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950.
Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964.
Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967.
Bajke o guslama, 1967.
Gvozden čovek i druge priče, 1967.
Đavolije i druge priče, 1967.
Pesme o majci, 1979.
Devetaci, 1976.
Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988.
Priče o životinjama, 1990.
Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992.
Monografije
Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961.
Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965.
Filmski scenario
Poruke (Dokumentarni kratki) 1960.
Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968.
Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki)
Ostalo
Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990.
Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992.
Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995.
Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999.

Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar.
Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu.
Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu.
Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“
KC (N)