Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

HRISTOVA JAGNJAD - Aćim Todorović

Hristova jagnjad“ – slika golgote srpskog naroda u stihu

Сонетни вијенац
ХРИСТОВА ЈАГЊАД
(Јасеновачким Мученицима)
I
Христолику јагњад чељуст таме гуши,
мученици живи населили поље.
Под кором се нада од живота суши,
Завр’јежила патња на храстово коље.
Наваљује туга, змијају колоне,
сиротиња пуста из немушти руди.
Повезана стада логору догоне,
смртоносном стрепњом натекле им груди.
Унутра бараке и високе чеке
опасане стражом крволочних звјери,
уз обале дуге злокрвнице р’јеке,
изоштрени зуби жичаној тестери.
Запретене наде, безнађа их голе,
рањени у срца под крстом се моле.
II
Рањени у срца под крстом се моле,
убремљени слутњом, олује их бију.
Опиру се гр’јеху-мржњи да одоле,
распојани ћутњом чате литургију.
Наједрала крила, магла пала густа,
на паперју злочин небесима стреми.
Крик се крику руга, н’јеме гладна уста,
свиреп урлик звјери изнад жртви пјени.
Распламсава главња, диже огањ ватри.
У ризама црним „За дом спремни“ кољу
србосјеци, хуље, празнодушни фратри
на џелатске руке дигли самовољу.
У темељу муља задњи мост се руши.
Из очаја стрепњи млад се церић суши.
III
Из очаја стрепњи млад се церић суши,
неће бити Бадњак кад се Христос роди.
Можда ће га џелат брадвом да угуши
док гробови буду стремили слободи.
Од њега ће дићи вјешала да штрче-
замашћеном гредом да се јате вране.
Да му се под сјеном објешени грче,
док једном не струли, ил’ на огњу плане.
Модар крпељ гмиже, трује грдне ране,
поломљене кости испод тврдог маља.
Недоношче јеца, збира задње дане.
Мутна Сава хучи и трупала ваља.
Ситна дјеца пала на кољена, моле.
Студен задах смрти ломи гране голе.
IV
Студен задах смрти ломи гране голе.
Забокорен злочин у кор’јењу жбуна.
Мијеша се мирис липе и тополе
јауцима ношен с Лике и Кордуна.
Крајином се бију вјетрови горчине,
Козара се с болом у црнини мучи.
Процвиљела села око хладне Дрине,
тврда Херцег-земља у јаме се сручи.
Догор’јева жижак, пада ноћца густа,
гасне поглед задњи у зјеници мутној.
Намочена земља крвљу лежи пуста,
свједочанство таји немани окрутној.
Ножеви се тупе, мртве главе лете,
тихо шапат пада на гробове свете.
V
Тихо шапат пада на гробове свете-
осушене руже модрога дјетињства.
Пробадају груди оштре бајонете,
на хиљаде мртвих, читуља се листа.
Глува ноћ се коми у свирали ћука:
на прегачи мајка крвав пород љуби.
Негдје псине реже, жртва гласно кука,
деру живо месо-гризу оштри зуби.
Полудјеле псовке ничу у трњаке.
Попуцала леђа од волујске жиле.
На крваве дупље најатиле свраке.
Гласну ноћни цврчци, свици свјетокриле-
то рабови мртви излазе пред Христа.
Од очију свјетлост кроз бусење блиста.
VI
Од очију свјетлост кроз бусење блиста,
качи се за поруб небескога сача.
Наваљује губа испод шумолиста,
смртоносни тифус поред ње корача.
Глад пустила клице-крушне мрве фали,
слабе студен зобље, ваши кожу ждеру.
Стршљенови брује, коте се рафали,
крволоци људски узимају мјеру.
Над логором злочин крије облак тмасти
и ноћ траје дуго, предуго за жртве.
Сотоне се даве, пијане од страсти,
гавранови лове златокриле утве.
Злогук патњи мрежу паукову плете.
Васкрсли анђели над кланицом лете.
VII
Васкрсли анђели над кланицом лете.
Спутана колона мученика стиже.
Мртво снопље пада, безбожје се плете:
рука, кама, јама, кољач поглед диже.
„Ти, матори, приђи, на ивицу крочи!
Одакле си, гњидо?“- припитује старца.
Умири се небо, засв’јетлише очи:
„Вукашин ме вичу, из села Клепаца!“
И смирено рече, као пред олтаром:
„Учини шта мораш, свој ти пос’о ради!“
Са три прста руком закрсти се старом.
Док га кољач с’јече и очи му вади,
старачка му глава ореолом блиста.
Алка спаса пуца, разапињу Христа!
VIII
Алка спаса пуца, разапињу Христа!
Расц’јепи се тама, душа к небу мину,
на врх ножа око набодено блиста,
затресе се земља, дажд небески лину.
Подиже се облак крви и пијеска,
са долама мртвим покида ревере.
У спаљеној цркви мироточи фреска
Преподобне мајке, Свете Параскеве.
Вода спира гареж, таласи се бију,
мутном Савом језди уморена војска-
Србадија листом плови за Србију,
тијела им копне жутом бојом воска.
Глуво доба брани зори да заруди!
Јасеновац грца од бола и студи!
IX
Јасеновац грца од бола и студи!
У лобање шупље угн’јездиле гује.
Мртво чедо мајка јецајима буди,
у тканицу бола јагње опасује.
Нестало је суза-пресушила врела,
ни кап бистре росе да на образ па’не.
Тек капатка слана, с гробаревог чела,
низ дубоку бору на мртваца кане.
Сиромашна врећа у закрпе пала,
глад притишће логор, по порама глоби,
навалила куга диже се из кала.
Оштрим клином сужњу тјемењачу проби.
Заклане су ноћи, чуваркућа страда,
авај, судбо болна, уплаканих нада!
X
Авај, судбо болна, уплаканих нада!
Авељева руко, стиду из живота!
Смрчени ћувици, крвав земан влада.
Залутала штенад људскога накота,
чељустима пасјим младе траве брсте-
хиљаде Српчића приведених јате,
скинули их с дојки, да их они крсте
и задоје мржњом у нове џелате.
Како ће кроз олуј кад им перје стаса
и кљунови оштри буду окоштали,
и када се небо злобом заталаса,
куда ћете кренут’ соколићи мали-
хоћете ли моћи да будете људи?
Голоруке душе џелат камом буди.
XI
Голоруке душе џелат камом буди.
Нанизана вјечност на конопцу чами.
Понестаје даха издајнику, Јуди,
похлепа га храни, сребрењак га мами.
Пет година дугих на наковњу зала,
крв натапа, прска из свесрпске ране.
Задња нада пада, с болом малаксава.
Украј неба јутро никако да сване.
Крцати вагони, огољели шине,
тешки оклоп стење, ђаво ушур иште.
Ижџикљала неман из Доње Градине
гута, зобље, дави до Старе Градишке.
Набремиле груди чемера и јада,
њивом ужас клија, зрело жито пада.
XII
Њивом ужас клија, зрело жито пада,
литургију дижу мртви свештеници.
Са небеса роса на откосу страда,
из пепела ничу Свети мученици.
Расте војска силна одрубљених глава.
Над мочваром хладном крта трска тањи.
Барјаци се дижу, гробље васкрсава,
кудјеље се магле, крвав мјесец мањи.
У зјенама згаслим ничу крајпуташи.
Невидљивим пољем ћутња јеца реско,
пут Кумове сламе језде логораши-
утабаном стазом у Царство небеско.
Нагрћу колоне сићушнијех мрава,
а сузе се слиле у модрину трава.
XIII
А сузе се слиле у модрину трава.
Кроз житија патњи мирно луге ћуте.
Фрескописно небо од светијех глава
у бесмртност вјере жртве огрнуте.
Попаљене луче, света смола мири-
опојно се шири са борове коре.
Богослужбом звоне српски манастири,
мученици стигли пред Господа-горе.
Под подстригом светим нова свјетлост руди;
из очињих зјена и рањених прса,
наједрала личи на мајчине груди-
на набрекле дојке пуне светог мрса.
Руменилом жара тамјан распламсава,
дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава! ...
Gornji Milanovac 2022

99 str tvrdi povez
K.D.S.3.2.