Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SA POLIGRAFA - Milan Lukić
Izdavač : PRESING 2022 126 str
O zbirci su mnogi kritičari i pesnici dali komentare:
Nadežda Purić Jovanović:
Pesme su apsolutno genijalne, leksika fenomenalna, ironija, parodija, pastiširanje…Osećaj za meru, duhovitost, razgovornost, kompozicija knjige, citati, govorne formule, podela na cikluse, aluzije itd. – sve pet!
Luc E. Norre, Antwerpen:
SA POLIGRAFA je konceptualna zbirka, omaž poetici T. S. Eliota u sinkopiranom ritmu M. Davisa, koja govori o saglasju tradicije i pesnika, neobičnoj mešavini koloritnog slovenskog folklora i savremenog urbanog doživljaja sveta. Dominira bremeniti narativni diskurs, praćen damaranjem najšire lektire, što zahteva pažljivi pristup i aktivnog čitaoca, jer lakorekost neobično zavodi. Pesme su bliske i usmenom narodnom stvaranju iz koga se preuzimaju formule i deo atmosfere, kao i bahtinovskim principima karnevalizacije, dok na semantičkom planu korespondiraju sa Ginzbergom i bitničkom poezijom; u teatarskom pozicioniranju neskriveno su na tragu Brehtove dijelektike, uz povremeno koketiranje sa savremenom slam poetikom, dok duhovitost mestimice zajme od sprskog pesnika Brane Petrovića…
Bratislav R. Milanović:
Kada otvori pesničku knjigu Milana Lukića Sa poligrafa čitalac u bukvalnom smislu doživi jezički udar. Sa njenih stranica nahrupe u njegovu svest slapovi zvukova, metafora, pesničkih slika…
o pecanju sa monicom bellucci na azemovoj bari
škobalje pecam sa monicom bellucci na azemovoj bari
slušajuć kako svaki čas se kikoće i sokće nakon što
plovak potone pa trskom razigranom po okolnome
šiblju veselo počne da maše tobož nervirajuć se
kad najedared štap hitro diže i porcijaša jednog
brat bratu to bez po kile nije ako ne i frtalj više
na obalu izbaci i potrča da ga sama s udice skine
gle srećna je monica vrlo kada damar sluzi nasluti
pa ja sam sada hi hi hi hi nastavi se kikot zvučni
kao onaj hemingvejev starac a meni oko srca milo
potom satima kamenjarom drinskim tabanamo sami
kolena kršimo prste mecamo psujemo i smejemo se
ljubimo da prođe grizemo štipamo vijamo vučemo
na obali zrikavce hvatamo obade rasterujemo senke
svoje po brzacima mrežom lovimo i na leđa bacamo
pa se na otoci u blatnom pesku valjamo i prevrćemo
miki ja bih malo da letimo lepotica se moja mazi
glavom klimnem za ruku je prihvatim i zalet sve do
jadra uzimam uz daaaj nam sunca bodri refren naš
i kao u de sikinom čudu uzletimo i šestarimo tako
do banje i karakaja preko rađevine i cera do mačve
pitome sve mašući rukama snažno jedrimo i dalje
ona nasmešena žmiri zbog jakoga sunca jer naočare
u žurbi zaboravila beše i kaže da uživa baš baš
još uvek nebom lelujamo mekano paperje sklanjajuć
kad topolik poznadoh u hladovinu je skrenuh misleć
da odmora trebuje ta latinka zavodljiva al jes vraga
sad bih da plivam zadihano viknu da klenovi je čuju
samo što travu dodirnu i žurim ja za njom u drinu
hladnu u brzake i virove pa ispod vrba ronimo koje
se krive da bi sirote lepotu i krasotu bolje videle
pa se eh uzavrele glave sudaraju i ruse nam se mrse
s večeri na šljunkari pecare na pruće nabijam i po
pobelelom ih ređam žaru a kroz plamen ogladnelu
monicu gledam lica suncem oprljenog i spreman
pitam je ja u vatru želiš li da skočim kada sada
– e baš je tako bilo –

K.D.S.3.1.