ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 359
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


1961.

Dvojezicno izdanje:
Madjarski - Srpski

Naslovna strana:
Misa Nedeljkovic

Umetnicki prilozi:
Stojan Celic

Atila Jožef (mađ. [ˈɒtillɒ ˈjoːʒɛf]; 11. april 1905 — 3. decembar 1937) je bio jedan od najpoznatijih mađarskih pesnika 20. veka.[1] Generalno nepriznat tokom svog života, Jožef je tokom komunističke ere 1950-ih bio slavljen kao veliki mađarski „proleterski pesnik“ i postao je najpoznatiji od modernih mađarskih pesnika u svetu.

Atila Jožef je rođen u Ferencvarošu, siromašnom budimpeštanskom okrugu, 1905. godine od Arona Jožefa, radnika fabrike sapuna Sekelija i rumunskog porekla iz Banata, i Borbale Pocze, mađarske seljanke kumanskog porekla;[4] imao je dvoje; sestre, Eta i Jolan. Kada je Jožef imao tri godine, poslat je da živi kod hranitelja nakon što je njegov otac napustio porodicu, a majka se razbolela. U vreme njegovog rođenja, Atila nije bilo dobro poznato ime; zbog toga su ga njegovi hranitelji zvali Pista, nadimak za mađarsku verziju Stefana.[5][6][3]

Od sedam do četrnaest godina, Jožef se vratio da živi sa svojom majkom sve dok ona nije umrla od raka 1919. godine, sa samo 43 godine.[6][3] Dok je takođe pohađao školu, radio je mnoge povremene poslove i bio je samoproglašen ulični jež. Nakon smrti njegove majke, o tinejdžeru Jožefu je brinuo njegov zet, Odon Makai, koji je bio relativno bogat i mogao je da plati svoje obrazovanje u dobroj srednjoj školi.[3]

Godine 1924. Jožef je upisao Univerzitet Franc Jozef da studira mađarsku i francusku književnost, sa namerom da postane profesor u srednjoj školi. Izbačen je sa univerziteta, smatran je nesposobnim za nastavnika, nakon što je napisao provokativnu i revolucionarnu pesmu Tiszta szivvel („Bistrim srcem“ ili „Svim srcem“). Sa svojim rukopisima 1925. godine putuje u Beč gde je zarađivao za život od prodaje novina i čišćenja spavaonica, a zatim u Pariz naredne dve godine, gde je studirao na Sorboni. Tokom ovog perioda čitao je Hegela i Karla Marksa, čiji poziv na revoluciju mu se dopao, kao i delo Fransoa Vijona, čuvenog pesnika i lopova iz 15. veka. Finansijski, Jožefa je izdržavalo ono malo novca koje je zaradio objavljivanjem svojih pesama, kao i njegov pokrovitelj Lajoš Hatvani. Vratio se u Mađarsku i godinu dana studirao na Peštanskom univerzitetu. Jožef je tada radio za Institut za spoljnu trgovinu kao francuski dopisnik, a kasnije je bio urednik književnog časopisa Szep Szo (Lepa reč)[3].

Pristalica radničke klase, Jožef se pridružio ilegalnoj Komunističkoj partiji Mađarske (KMP) 1930. godine.[6] Njegovo delo iz 1931. Dontsd a toket (Oduvaj blok/kapital) zaplenio je javni tužilac. Jožefov kasniji esej „Književnost i socijalizam“ (Irodalom es szocializmus) doveo je do optužnice. Godine 1936. isključen je iz Mađarske komunističke partije zbog svoje nezavisnosti i interesovanja za Frojda.[3]

Počevši od detinjstva, Jožef je počeo da pokazuje znake mentalne bolesti i psihijatri su ga lečili od depresije i šizofrenije. U odraslom dobu, država ga je poslala u sanatorijum i dijagnostikovan mu je „neurastenija gravis“.[3] Savremeni naučnici veruju da je verovatno imao granični poremećaj ličnosti.[7] Nikada se nije ženio i imao je samo mali broj afera, ali se često zaljubljivao u žene koje su ga lečile.

Jožef je umro 3. decembra 1937. u 32. godini u Balatonsaršou. U to vreme boravio je u kući svoje sestre i devera. Poginuo je dok je puzao kroz železničku šinu gde ga je zgnječio voz koji je krenuo. Nedaleko od mesta gde je poginuo nalazi mu se spomen obeležje. Najšire prihvaćeno gledište je da je izvršio samoubistvo, što je prethodno pokušao; tog dana napisao je pet oproštajnih pisama...