ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1985
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

S posvetom i potpisom autora, u veoma dobrom stanju, bez podvlačenja i pisanja. Neoavangarda!

Autor - osoba Kopicl, Vladimir, 1949- = Kopicl, Vladimir, 1949-
Naslov Gladni lavovi : (vibro-poeme) / Vladimir Kopicl ; [korice Milorad Grujić]
Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1985
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1985 (Novi Sad : SNP, OOUR Štamparija)
Fizički opis 33 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Grujić, Milorad
Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad. Poezija ; ǂknj. ǂ42
(Broš.)
Napomene Beleška: str. 29
Str. 31-32: Vladimir Kopicl: Gladni lavovi / Milivoj Nenin
Str. 33-[34]: Vladimir Kopicl: Gladni lavovi / Predrag Marković.

Vladimir Kopicl: GLADNI LAVOVI
Pet poema Vladimira Kopicla pod zajedničkim naslovom „Gladni lavovi“ svojevrstan su pokušaj poetskog pandana neutešnoj slici istorije civilizacije XX veka. Ono što je u toj istoriji tek odurni konglomerat: nauka i religija, masmediji i totemi, visoka tehnologija i primitivizam, urbano i mitsko, obilje i glad, politika i sujeverje; – nivelizuje se, mesa i pretvara u nerazlučivo poetsko jedinjenje na prostoru ovih pet ličnih kontinenata Kopiclovog pesničkog sveta. Naravno, pretencioznost takve višeznačnosti povremeno je nužno plaćena pojednostavljenim rešenjima u izboru metafore, sinonima, toponimskih i socijalnih okvira poetske situacije; dakle, upravo obrnutim efektima koji čitljivost garantu ju nivoom jednoznačnosti. Pesma o mome gradu i Velika američka pesma, svojim pojedinim delovima, ne uspevaju da izbegnu upravo toj opasnosti. No, ono što je mnogo važnije za zbirku V. Kopicla jeste korišćenje modernih poetskih sredstava i opredeljenje za dužu formu. Dok prva odlika svedoči o visokoj autorskoj svesti i dobroj informisanositi autora, druga nas upućuje na poetičku fundiranost poduhvata budući predstavi sveta kao totaliteta pretpostavlja adekvatnu formu: fragmentarizovanu poemu. Naravno, forma poeme se ovde pojavljuje dvostruko – kao željena a nedosegnuta formalna vrednost (adekvat tome su tradicionalne etičke vrednosti koje se u savremenom svetu više ne mogu doseći) i kao forma koja se unapred parodira (budući je civilizacija davno razorila vrednosti za kojima se u ovakvoj formi traga). Otud je i ton kojim se pesnički subjekt obraća svetu i čitaocu naizmenično proročki i neobavezno ironičan. On bi da podseti ali ne i da ubedi. On bi da se poigra ali i da setno evocira granice ili nemogućnost te igre. Kvaziantropološke, kvaziputopisne, kvazisocijalne, kvazipolitičke aluzije ravnopravne su teme i motivi ove poezije prelomljeni kroz senzibilitet savremenika rok i pank mentaliteta da bi nas ritmom i fikcijom poetske predstave vratili, dvostrukom negacijom, njihovoj zbiljskoj ozbiljnosti. Uspelost ovakvog efekta, visoka poetička svest autora i imaginativna samosvojnost njegovog rukopisa, te sposobnost da artikuliše veliki broj značenja i specifičnih vrednosti, i pored neujednačenosti knjige u celini, preporučuju ovu zbirku za objavljivanje.
Predrag MARKOVIĆ


Vladimir Kopicl (1949, Đeneral Janković), završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (1995), Klisurine (2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (2002), Smernice (2006), Promašaji (2008), Sovin izbor – nove i izabrane pesme (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično izdanje, 2011), Tufne – izabrane pesme (2013), H&Q (2013), Format zveri (2015) i Szurdukok (2019), kao i knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003), Prizori iz nevidljivog (2006) i Umetnost i propast – transkulturalna naklapanja (2018). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski citati (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), Nagradu „Stevan Pešić“ (2003), Nagradu ISTOK–ZAPAD (2006), Disovu nagradu (2008), Nagradu „Desanka Maksimović“ (2012) i Nagradu „Ramonda Serbica“ (2017). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.
avangarda, postmoderna, Andrej Živor, Slavko Matković, Branko Andrić, Miroljub Todorović, Ladik Katalin, Judita Šalgo...

KC (K)