Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

TRAŽEĆI ALIBI, KROZ PUKOTINU U KROŠNJI BAGREMA - Milojko Milićević +CD

U mnogoglasnom legatu zavičajne, univerzalne povesti o Raški, na tragu ideje da dom i egzistencijalno uporište nisu mesto, već stanje i traganje, nastaje knjiga Milojka Milićevića (Sent, 2020).

Ni u njegovoj biografiji, ni u knjizi, nema suvišnosti (Rođen 1959. Čita, piše, peva, svira).

Svet nam nije dom – kaže Slobodan Rakitić, raščanski pesnik i inovativni označitelj poetskih toponima.


U mnogoglasnom legatu zavičajne, univerzalne povesti o Raški, na tragu ideje da dom i egzistencijalno uporište nisu mesto, već stanje i traganje, nastaje knjiga Milojka Milićevića (Sent, 2020).

Ni u njegovoj biografiji, ni u knjizi, nema suvišnosti (Rođen 1959. Čita, piše, peva, svira).


Nije u biografiju stalo – jer autor ne smatra bitnim za otvaranje značenja dela – koliko je muzike bilo u njegovim prstima, knjiga u umu i u veštom uredničkom oblikovanju.

Knjiga ima dve naslovnice.

Jedna, iza koje se kriju pesme (Tražeći alibi), u drugoj kratke priče (Kroz pukotinu krošnji bagrema).

A u središtu muzika, jer ona je, kaže autor, tuga u prstima. Tako se formom i sadržinom insistira na univerzalnim saglasjima, na iskonskoj ideji sinkretizma, a po kojoj se i moderno u umetnosti prepoznaje.

Dva lica knjige su Janusova.

To je i povratak u arhetipske slike, (Od kad je stvorio čoveka, Bog ne spava mirno), ili u individualne ili kolektivne povesti nestajućih vremena (a o njima se ne peva – jer, dobro zvuči uz jecanje).

Na starim se povestima, iskustveno, spoznaje i buduće vreme, u koje gleda drugi Janusov lik: Vojnici / U Velikom ratu / Bili su / Dva santimetra niži / Od onih u Drugom. Znači li to / Da će čovek / Upražnjavajući zlo / NarastiDo neslućenih visina? (Statistika – verovali ili ne).

Milićevićevi prozni i poetski iskazi liče jedan na drugi: priče su lirične, u pesmama je klica naracije, proživljene i dokumentarne.

Iskaz je jasan, čist, a u jednostavnim metaforama i stvarnosnoj deskripciji, autor se sa lakoćom lišava svake patetike, neopterećen pretenzijama za deplasiranom, dubokoumnom filozofijom.

Demistifikujući životna iskustva i bogata književna uporišta, autor sa dubljim smislom poseže za intertekstualnim vezama: od Biblije, preko Erazma Roterdamskog, Ničea, Prusta, Brđajeva, Maksima Gorkog (Ja sam gorak maksimalno, živim u bašti pelina), Jesenjina, do Milisava Savića (U to su vreme rasle topole na terasi i bujala su debla koja ne listaju).


U ovaj se palimpsest mešaju Štulićevi stihovi, ili oni koje su pevali Bijelo dugme, Bitlsi.

Ni jedna od aluzija na tuđe tekstove nije lišena funkcionalnosti, jer je označitelj sveljudske misli o svrsishodnosti učinjenog, u ključu otklona od patetične mistifikacije književnog posleništva: A u njih, valjda / I ja spadam / Po mestu rođenja / Snazi konvencije / Putanji manjeg otpora. I plodovima koje / Daju oportunizam i konformizam (Sumnja).

Jedini eksplicite nespomenut, a u naslovu jasno istaknut, jeste Crnjanski.

I to minus-prisustvo imena, rečitije je od svakog isticanja srodnosti po doživljaju sveta, kojim vlada Slučaj Komedijant, a sve su stvari na svetu u dubokoj, sumatraističkoj povezanosti.

U sintagmi Kroz pukotinu krošnji bagrema, prosijava biće nesmirenog apatrida; na kori bagremovoj, u lelujavim čituljama, upisana je efemernost.

I uvek, kroz Crnjanskovu sen, beznadežno zapitan – da li je napisano lomača uma (Vekovi sagore u jednoj noći), ili je pisanje lečenje zaboravom (Pisao sam, pokušavajući da zaboravim)?


Bagrem, koji snažno zamiriše Isakovičima, kad se iz Temišvara spremaju na prebeg u zelenu Rosiju, za Milićevića je potka svih priča i pesama; efemernost materijalnog i zemaljskog, nasuprot nebesima.

Daljine su relativne, kaže autor, a iskustvo je roba koja ne podleže carini.

Putovanje je svrha, a cilj je imaginarija.

Ponekad se na i na kratkom putu ugnjezdi čitav život: Kratak je put od Poljoprivredne škole u Svilajncu.

Do ludnice u Kragujevcu (Balada o ludom Miroslavu).

Nužnost potrage je nužnost ljubavi, jer znače istraživanje sopstva.


Ljubav je putovanje kroz novinske listove, s blagom drhtavicom kada se ugleda ime voljene.

Ponekad je samo snoviđenje o ljubavi, koje drugi prisvajaju (Kradljivci tuđih snova).

A nekad je ljubav veća od čoveka, od njegove misli o sebi samom.

Ljubo je godinu dana nosio crninu za svojom razbijenom, umuklom violinom, pa umro od tuge.

U Milićevićevoj percepciji sveta, važnu ulogu imaju životinje i biljke. To je dodir Kišovog baršunastog albuma sećanja, u kome čovek zna da diše s pticom, pomazi psa, razume govor drveća.

U toj Arci se brine o nestaloj mački, koju su ugrabili šinteri, a Džonijevo zavijanje na kamenom mostu izaziva nesanicu.

Poistovećenje ljudskog i životinjskog kod Milićevića nema pejorativnu, već anegdotsku ili konotaciju basne, poučne priče o ljudima i naravima.

Uostalom, Ljudi su loše pripitomljene zveri.

I Golub i Labud su ljudi nesrećnih i simboličnih sudbina, a lepa žena se, za one kojima izmiče, pretvara u kučku.

Adam nije samo sobna biljka, već čovek, koji suzno ispraća dane, sluteći da će ga hraniteljska ruka napustiti.

A sva je nada da će vreme pretrajati samonikli, svojeglavi korov, koji se vešto brani od vrtlarskog alata.

Tako bi i umetnik mogao trajati; autentično, van kanona i zadatih tema.

Za kratkoveko punjenje balagoutrobija široke publike, pisac ne treba da se stara.

Vrtlara ima dovoljno.

Istina ima koliko i ljudi, kaže autor, slikajući zavičajne noći, drvorede, periferiju, kafane, ljude u plemenitom naporu ili samodestrukciji; u blaženom neznanju o sopstvu, ili u tragedijskom poniranju u samospoznaju.

Vreme zatvara krugove, povesti negdašnjih heroja ulice se vraćaju, u novom obliku, ali sa starom biti: Strah se rađa među ljudima i raste kao divlja voćka.

Ono što nazivamo hrabrošću samo je okalemljeni, oplemenjeni strah.
NOVI PAZAR 2020
Posveta autora

L. 1. KUT. 53