ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1973
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Prelević, Branislav, 1941-2018 = Prelević, Branislav, 1941-2018
Naslov Igrač u vazduhu / Branislav Prelević
Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1973
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1973 (Beograd : Prosveta)
Fizički opis 65 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988
Prelević, Branislav, 1941-2018 = Prelević, Branislav, 1941-2018
Zbirka Savremena poezija 1973.
ISBN (Broš.)
Napomene Na unutrašnjim str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu.

Zorica Stojanović
BRANISLAV PRELEVIĆ: „IGRAČ U VAZDUHU“, Prosveta, Beograd, 1973.
Pesništvo Branislava Prelevića ne signalizuje svojom pojavnošću ni tematska niti formalna strujanja upravljena ka izvesnim novim prostorima poetskog uobličavanja. Po svome jeziku, obliku stihova i duhovnim sadržajima koje sobom nose, ovi tekstovi su, nedvosmisleno, direktno eksponirani ka strujanjima proverenog standardizovanog govorenja, lišeni tragalačke intencije u osnovi poetskog čina, sračunati takvim postupkom na, eventualnu, smanjenu mogućnost udesa u sferi smislenosti.
Gledana u izvesnoj ravni celovitosti, ova knjiga razvija veoma neujednačeno poetsko tkanje; pesnički zapis dinamično oscilira između procepa prosečnosti i uzleta do vrhunske gradnje teksta, koja se ukaže u trenutku, kao blesak. Ta stanovita disharmonija kvalitativnih obeležja evidentna je kako u međusobnim odnosima ciklusa, tako i među pojedinim pesmama unutar samih ciklusa. U pozitivnom smislu, posebno je distanciran ciklus „Igrač u vazduhu“, kojim se i čitava zbirka naslovljava, u kome je ostvaren projekt tematsko-motivske celovitosti, kontinuiranosti u sazdavanju osnovne misli. Od teksta do teksta otvaraju se sfere „individualno egzistentnog“ koje se spojnicama konstruktivnog i osmišljenog tvoračkog čina preobraćaju u koherentnu sferu „univerzalno egzistentnog“. Naime, bez obzira da li je u pitanju Igrač u vazduhu, Kopač na snegu, Crtač na peščanoj duni itd., svaka ova pojedinačna struktura viđena je u jednom, zajedničkom za sve, času svoje egzistencije, ili neegzistencije, u času kada se njihov bitak sunovraćuje, nestaje, transformiše u nebitak. Nit koja drži u sponi ove, ipak, u osnovi raznorodne egzistencije, to su spoljašnji elementi pojavnosti koji kod svake ponovo uskrsavaju kao signifikatori udesa: „vatra“, „nebo“, zatim „konopac“ koji dubljom semantičkom intervencijom biva ostvaren kao „crta“ (crta-udes):
„Izlaza nema iz crte
Ni skok u njenu dubinu
Ne donosi ništa
A kopač skače“
Ovakva poetska iskustva autor osmišljava, na momente, a u ciklusu Lutajuća pisma, mada manje eksplicitno, dok u ostala dva ciklusa takva tematsko-duhovna struktura biva potisnuta opštijom ontološkom problematikom i samo fragmentarno da se naslutiti u problemu „praznine“ koji je u osnovi nekolikih poetskih tvorevina. Primetna je dosta neravna sadržinska faktura ovih pesama koja je proizišla iz odsutnosti jedinstvenog misaono-poetskog zakona, koji bi usmeravao pravolinijsko idejno ustrojstvo pesme i doveo do sintetizovanog, duhovno potpuno uobličenog teksta. Ovako, reči idu ispred smisla, na izvestan način ostvaruju teror nad idejnim strukturama jer ih ne iskazuju direktno, po nekoj unutrašnjoj logici, nego se upuštaju u igru, traženje i lutanje koje odvodi u pravcu suprotnom od osnovne intencije. Jedinstvena filosofska struktura je, samim tim, ugrožena i razrušena jer je misao projektovana u drugom planu, ne polazi se od ideje u fundiranju pesme nego od verbalnog sloja (ali je u ovom slučaju to, ipak, van oznake verbalnog egzibicionizma). Otuda dolazi do pomaka u kontinuiranom sledu filosofskih stavova koji se razgrađuju upravo u trenutku kada se uspostavi neki opipljiviji lanac celovitijeg sistema. Ilustrativan u tom pogledu je ciklus Mirisni sat zasnovan na pluralitetu asocijacija i misaone arhitektonike i koji je, na momente, ozvučen snažnim lirskim strujanjima, premda Prelević ne može biti označen kao izraziti lirik. Naprotiv. Bitno je da je ovde dovedeno u pitanje autorovo opredeljenje za princip ciklusnog svrstavanja tekstova u posebne celine, koje bi trebalo da inaugurišu poetsko-sadržinske komplekse sa određenom idejnom usmerenošću. Mirisni sat ne sintetizuje takve celine. Tekstovi ovde apstrahuju jedinstvenu potku uzajamne povezanosti i rasipaju se u individuinim pravcima sopstvenog zračenja. Dublja združenost nije prisutna ni u međuciklusnim odnosima (mada se delimično i trenutačno ukazuje da bi se opet utopila u opštosti poetskog kazivanja), te otuda u ishodu odsustvo celovitosti zbirke i nemogućnost gradnje jedinstvene pesničke koncepcije sveta.
Prelevićeva određenost, pozicija prema svetu pojavnosti, svedena je, prvenstveno na ravan komuniciranja čoveka (pesnika) sa stvarima, predmetima, kao elementima te pojavnosti. Uronivši u „suštinu običnih stvari“ autor ih animira polazeći uvek od sebi osnovnog ishodišnog iskustvenog principa u oblikovanju – od straha, strepnje i nesigurnosti u sučeljavanju sa egzistencijom stvari. U takvom kontekstu čovek i njegova situacija nisu neposredna inspiracija i povod Prelevićevog govorenja, oni su znatnije osmišljeni, poetski preferirani, tek u ciklusu Igrač u vazduhu.
Dakle, ova knjiga nastavlja bitnije Prelevićeve poetske presignifikatore naznačene u prvoj zbirci (Niotkud sna, 1971), a takođe ukazuje i na negativne odrednice, još uvek prisutne, kojih autor nije uspeo da se oslobodi, a koje su rezultat složenog procesa sazrevanja, koji, iako je dobio primetnu dimenziju dubine i složenosti, još uvek nije transponovan u oblast potpune i definitivne zrelosti.
(Polja, br. 183, maj 1974)



Branislav Prelević (Zelenik, Kučevo, 1941 – Beograd, 17. februar 2018) bio je istaknuti srpski pesnik, prozni pisac, aforističar i prevodilac. Takođe je i slikar. Osnovnu i Srednju bibliotekarsku školu završio je u Beogradu, 1962. Diplomirao 1968. na Odseku za jugoslovensku i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj ekonomskoj školi u Beogradu, a potom slobodan umetnik (1978-1989). Pisao je prozu, poeziju, esejistiku i bavio se prevođenjem sa španskog i portugalskog jezika. Jedno vreme boravio je u Meksiku (1976–1977) izučavajući hispano-američku književnost, a potom u Madridu (1980) gde je izučavao špansku književnost. Poezija Branislava Prelevića prevođena je na više stranih jezika. Priredio je brojne knjige sa španskog jezika od kojih je mnoge i sam preveo, a i objavljivao je svoje autorske knjige pisane na španskom jeziku.
Dela:
Poezija
Niotkud sna, 1971,
Igrač u vazduhu, 1973,
Brava na svetlosti, 1983,
Antiatlantida, 1985,
Raspad obličja, 1986,
Šesto čulo, 1986,
Arijadnine niti, 1987,
Čuvarkuća, 1991,
El Canto Laberintico (na španskom), 1991,
Vatroustom, 1998,
Transparencia imborrable, 2000,
Posvete, 2006
Tkanje istog, 2003,
Dozivanja izazova : pesme : (1966-1968) , 2014,
Udvarajući se modrini: pesme iz beležnice 1966-1968, 2015,
Poezija za decu
Na jezeru Titikaka,
Palabras de honor : poesía para niños / Časne reči : poezija za decu, dvojezično izdanje španski-srpski, 2009,
Proza
Samurov kamen, roman, 2001,
Autoportert (sa muvom) Sotira Dodijaševića, monodrama, 1983,
La decisiva belleza del desafío : cuentos cortos y absurdos, kratka proza, 2010,
Dramska dela (Autoportert (sa muvom) Sotira Dodijaševića, Usponi i padovi gospodina Saplitkovića, Zev nad zevovima, Ispovest Željke iz Jalovika, Seks u toaletu, Majmunska posla i Šekspirovske kobasice), 2017,
Aforizmi
Amorovi aforizmi, 2012,
Svjetloriječje : putevima Antonija Porkije, aforizmi 2013,
Mano a mano, pena a pena: aforismos contra torrente de palabras descaminadas, aforizmi (na španskom), 2014,
Ruka ruci, muka muci: aforizmi protiv bujice besputnih reči, aforizmi, 2014,
Homo ludens bi da se ludira, sentence, aforizmi 2015,
Prevodi
Ida Vitale
Migel de Unamuno,
Hulio Erera i Rajsih,
Inka Garsilaso de la Vega,
Sveti Huan od Krsta
Luis de Gongora,
Gabrijela Mistral,
Oktavio Paz,
Sor Huana Ines de la Krus,
Tirso de Molina,
Žoze Saramago,
Visenta Uidobro i dr.
Studija
100 godina Nikanora Pare, studija, 2014,
Nagrade
Brankova nagrada Matice srpske za najbolji studentski esej o Milanu Dedincu, 1966,
Nagrada Miloš N. Đurić za najbolji prevod poezije Oktavija Paza, 1986,
Odrekao se španske nagrade „Lorkina zvezda` u korist pesnika sa Kosova Miloja Dončića 1999. godine.
MG46