Autor: Božidar Kovačević
Žanr: Poezija
Pismo: Ćirilica
Broj strana: 399
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2012


Božidar Kovačević je pesme objavljivao u svim značajnijim časopisima i listovima (Srpski književni glasnik, Misao, Beogradski dnevnik, Novosti, Preporod, Narod, Budućnost, Venturiamentes, Raskrsnica, Pokret, Naša domovina, Vijenac...), a prevodio je poeziju francuskih (Šarla Bodlera, Ronsara) i ruskih pesnika (F. I. Tjutčeva, D. Mereškovskog, Aleksandra Bloka, V. A. Žukovskog, A. S. Puškina, I. Sverjanina, Ivana Bunjina, Maksima Gorkog). Objavio je osam knjiga pesama: Alfe mojih duša (1922), Grč mladenstva (1923), Orač tišine (1925), Poezija (1926), Viđenja Dijaka Božidara (1928), Razvigor (1932), Pesme (1938), Zaustavljeni talas (1956).Kovačević je od prvih kritičara smatran samosvojnim pesnikom, koji je pretrpeo vrlo malo uticaja raznih pesničkih i književnih škola. Prve pesme napisao je kao neoromantičar, a posle Almanaha Branko Radičević, u kome je objavio pet pesama, postao je Dijak Božidar. Tako ga je video i Miodrag Protić koji je smatrao da je u poeziji Božidara Kovačevića "bilo jedno osnovno životno osećanje koje je, ako to protivnicima mitova isuviše ne smeta, u najdubljem i u najprečišćenijem smislu beogradsko..."Iako su stihovi bezazleno dečački, nostalgični i elegični, nekada razigrani na Brankov način, u njima se nalazio ritam beogradske govorne melodije. Ta melodija, nevesele i puste mladosti, stalno izložena stranim izrazima i uticajima posle Prvog svetskog rata, ostala je sačuvana u potpunosti u Kovačevićevoj poeziji. Zbog toga je njegova poezija i posle Drugog svetskog rata kao samostalna, gradska, i uticala na mlade pesnike. Traženjem nehajnosti u gradskoj vrevi uticala je i na druge pesnike njegove generacije.Taj ritam između „vetra i etra“ pesnik je nalazio na ulicama Beograda, u ritmu uličnih tramvaja, džez muzici, ljubavi.
Druga knjiga Grč mladenstva (1923) dočekana je od kritike sa simpatijama i o njoj su pisali pored ostalih Stanislav Vinaver i Milan Bogdanović.Almanah posvećen stogodišnjici Branka Radičevića 1924. godine, sa devetoricom pesnika (Sibe Miličić, Stanislav Vinaver, Tin Ujević, Ranko Mladenović, Miloš Crnjanski, Todor Manojlović, Gustav Krklec, Rastko Petrović i Božidar Kovačević), bio je za Kovačevića prekretnica. U njemu su pesme koje su slavile ljubav zamenile one kojima se pesnik oprašta od mladosti. Pesme iz ovoga almanaha bile su nukleus zasebne knjige pesama Orač tišine, u kojoj se izdvaja prvi ciklus. U njemu je na tematskom planu najprisutnija prolaznost sveta i ništavnost ljudske taštine, protok misli koje su mladom pesniku prohujale kroz dušu. Bio je individualista sa jednom rafiniranom i dobro doziranom kulturom, koju je izrazio na snažan način, zaključili su kritičari. Reč je o senzibilitetu Beograda između dva rata: elegantan, estetičan, prepun slika živoga velegrada, gašenja rumenila zalazećeg sunca, koje se prepliće sa onim Brankovim "vene lisje".Posle 1925. godine pesnik se vratio tradiciji, temama naše istorije, čvrstoj sonetnoj formi, uglavnom. Ti pesnički uzleti u dodiru sa gradom i gradskim životom, koji je duboko poštovao i kome se često predavao, vodili su ga ka boemiji Beograda.Kovačević je hvaljen zbog svoje „rasnosti“, osećao je „miris vekova“, ističe jedan kritičar 1929. godine, a osporavan da nije moderan, da nije zapadnjački usmeren. Istina je svakako negde na sredini. Bilo je u njegovoj poeziji dosta toga od tradicije, i u ritmu i strukturi stiha, kojoj je sve više naginjao kako je sazrevao, ali je bilo u njoj i modernog u najboljem smislu te reči: osećanje savremeni i života, način opevanja lične drame, sazdane od ponora i uzdizanja.Kovačević nije bio pesnik koji je doterivao svoje pesme. I kada ih je unosio u nove knjige retko je i neznatno intervenisao.
Staniša Vojinović