Autor: Zorica Arsić Mandarić
Žanr: Poezija
Pismo: Ćirilica
Broj strana: 150
Povez: Mek
Format: 12x21 cm
Godina izdanja: 2015


Ima Zorica Arsić Mandarić jednu ranu pesničku zbirku koja se zove Izvor i ušće. Kako njeno pesničko delo dozreva, iako se prvencem Srce u travi već predstavila kao zreo pesnik, taj izvor kao ogroman slap njene unutrašnje matice i dalje preti ogromnom silinom ka ušću. Moćnom arterijom kroz koju huji njen mikrokosmički svet. Ali sa ušćem je već drugačije. Ta jednostavnost da prirodno pronađe svoje vodene zakone, da se na najjednostavniji način ulije u neki drugi tok, u neko drugo more, odnosno povesnicu, koju na vidljivim leđima nosi nevidljivo i tajno, već pripada onom izazovu koji je star koliko i razlog pevanja. Mučice zbog koje će ovu zbirku nazvati Pesme i krik! Mučica s pesmom koju treba zaokružiti u svom oblutku (najsavršenijem obliku prirode) i mučica s krikom (koji je najlepše oslobađanje kad se probija njegova kora).Kome se Zorica Arsić Mandarić obraća? U knjizi koja se zove Pesme i krik! Sebi, nama, nekom drugom. Svom lirskom subjektu, našoj podruštvljenosti, nekom zaumnom? Njoj nespokojnoj, nama izlišnim, nekom nedostižnom? Njenom očaju, našoj ravnodušnosti, nekom nedosegljivom!Znamo za izvorište. Zapenušano svojim slapom, životvornim, lekovitim, devičanski čistim kad započinje Prvo slovo pesme. Tamo gde će se sva ta energija uliti (a voda oduvek sebi nalazi put). Naravno, da istraje snagom umetničke reči, jer se može razliti u beskraju, a treba sačuvati prvotni impuls, prvotnu inspiraciju koja joj daje smisao. Zamajac u kojem se zajezgrio plod, zametak pesme koji preti da se sabijen pod nežnu kamenu koru oblutka rasprsne u krik! Treba dosta mudrosti i dobrog vetra u jedra za plovidbu ka ušću, odnosno da se dosegne utočište.Za koga, u procesu kroz koji prolazi pesma, toliko bola, krika, nerazumevanja. I za koga toliko lepote, milosti, razumevanja. Ružnih i lepih reči. Pred Tvorcem pesme, pred njenom ispovednom svetom tajnom kad ishodište pesme dovodi do svog katarzičnog stanja – a da njen dalji tok u istoj identifikaciji prepušta čitaocu. Ušće je dakle, u njemu, ako ga nađe. U pesmi Ja, voda dešifruje svoje unutrašnje stanje:
… a usta koja me piju
smatram izvorištem i ušćem.Ima u snazi njenog jezika „potkožnog kosmosa“ koji ima izvorište u „pogledu na svet“ koji donosi pesnikinjina lekarska profesija. Arsićeva je obogatila srpsku poeziju metaforikom koja je objašnjavala alhemiju svoje struke (kapi za kocku šećera, usta postavljena svilom, činije zvezdanog pirinča, sok od zborovine…).Uz svu ovakvu jedinstvenost, može li se govoriti o prepoznatljivosti njenog poetskog toka. O slapu koji brukne moćnom energijom, a raspršuje se u bezbroj kapljica, zvezdanih činija… Njena rana poezija puna je lepršavih lirskih pražnjenja u električnom pucketanju, njena poznija poezija u kojoj se uvija sve više u svoj oblutak, nosi unutrašnju težinu sopstvenog kamena, ima ubojite dramske naboje, ima mnogo usklika. Makar da ih nije interpunkcijski stavljala. To traženje formule, kao odgonetanje, kao iznalaženje izlaza, kao uhodište u ušće, ima svoje zakone koji ne moraju biti drugačiji do oni koji propisuje pesnikinja. Jer drugih zakona nema. Ni drugog pogleda na svet.
U tom svetu gde je mnogo srdžbe, mnogo znakova uzvika, nešto što je mnogo boli, nešto s čim se na ovom svetu ne slaže, nešto što na ovom svetu izaziva prirodno stanje otpora, sukoba, prkosa. Sa nekim vetrenjačama. Sa nekim aždajama. Onako krhka, nežna, s čednom mišlju o onoj koju mora da brani, pesnikinja ima snagu borilačkih veština, moralnih i časnih, ume da stane pred Golijota, ume da se žrtvuje za vrednosti pred kojima smo obesmišljeni. I kad se poseče vena koja krvari u ovoj poeziji vidi se da je njen poprečni presek tražio lekara u ulozi pesnika. A celog života kao lekar lečila je druge! Kakav veličanstven pad lekara pred uzdignućem pesnika.I u istoj simbiozi – kakav pad pesnika pred Vidaricom, ako je sve smrtno. I opet da se poslužimo pesmom Ja, voda:
…a sumnjam, da zaronjena duša
ne može da preživi bez krika.Tako je stanje duha, koje se zove krik, postalo spasonosnica za naše smrtnosti, prolaznosti, padove, ma kakve, ma koje. Sva sreća (ili nesreća) što je Zorica Arsić Mandarić čarobnjaštvo svoje (lekovite) reči toliko razlila, u toliko alhemijskih čančića, da je gotovo više ne možemo pratiti, ta plodonosna uzdarja traže sve pažljivijeg čitača. Traže sve veću koncentraciju na svoja plodonosna semeništa iz kojih nove biljke prete novim raskošnim listovima i cvetovima. I plodovima kao sa drveta saznanja.Ima ova zbirka šest ciklusa. Čitaocu mogu biti od koristi u nekom mirotvornom odušku. Sve je jedinstven oblutak nalik jajetu. Oblutak koji se kao jaje porađa. Cela zbirka je pre jedan jedinstven slap, istočen iz duše, sa uzdasima koji mogu biti ciklusi. A da čitalac to mesto otkrije kada mu je potreban odušak , od mesta bolnog, čarnog, snovidovnog… A ono je po nežnosti ženskog pera, onakvog kakvo je bilo sa jednim Srcem u travi davne 1967., a sada sazrevajući gotovo posle pet decenija, kada izlazi ova zbirka, glumilo „strogoću“, a rasipalo se isto u nekoj travi kao u cvetnoj bašti srpske poezije gde je otkucavao njen isti lirski kardiogram…O Vidovdanu 2015.
KruševacLjubiša Đidić