Autor: Borivoj Vezmar
Žanr: Poezija
Pismo: Latinica
Broj strana: 95
Povez: Mek
Format: 21 cm
Godina izdanja: 2019


Kontemplirajući u časovima samoće, lirski subjekat nazire smisao u otkrivanju elementarnih činilaca, onoga od čega se sve sastoji i teži da objasni ono što i sam smatra neobjašnjivim i nerazrešivim. Autor se suočava sa gorčinom koja dolazi od odsustva suštinske vrednosti u tekstovima bez stava, bez provokacije, bez određenja. Ono što ovakav tip govora o poeziji čini privlačnim jeste upravo odmerenost u kritikovanju sebe i drugih i odsustvo nadmenosti. Vezmar piše o ukrštanju prostora poezije i prostora svakodnevnog života, o pisanju koje se pretvara u pisanje knjiga za po jednog čitaoca.Borivoj Vezmar rođen je 1971. godine u Pakracu.
Objavljene su mu tri zbirke pesama: Opis mesta (Pančevo, Grafos, 2000), Ploča se otvara (Beograd, Zora, 2005), Noć u čitalištu (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008). Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.IMTČitavu noć probdeh nad prospektom IMT-ovog motokultivatora iz ’78.
poput prevodioca nadnesenog nad Kolridžovog Kublaj Kana ili kabaliste nad mističnu Kabalu, povezujući delove, odgonetajući njihove funkcije, namenu, princip rada,
nadajući se da će mi poći za rukom da u svitanje pokrenem motor i uronim u njivu
kao u drugi život
tanjirajući mrak, patnju i zlo
(ali neće da upali, majku mu njegovu!)KNJIGEPisaćemo knjige – za po jednog čitaoca.
Objavljivaćemo ih u najviše tri primerka.
Zapravo, nećemo ih ni objavljivati.
Učićemo ih sa telefona, naizust, i recitovati ih po napuštenim stratištima.
Sami sebi.
Svak za sebe.
Cepteći.ALADINSinoć, prolazeći pored kontejnera,
spazih urolani ćilim.
Jutros ga tamo više nije bilo.
Kasno se setih.
Neko je već odleteoKONCIČega god da se taknem u iskustvu
neko je već obznanio –
sve to piše u novinama i drugde,
oblažu se kištre crnog luka,
ili potpaljuju vatre, pa ipak
mati je tkala tvoj šapat u meni
i konci su se kidali
u tim ponorimaMOJ KOREKTNI VRŠNJAKPesme nemačkog pesnika J. V. Moje godište. Piše o nekakvoj kuhinji, boravcima punim detalja koji nam najčešće promiču. Zapisi su uzdržani, uravnoteženi, pazeći da se ne preliva. To je korektna, izgrađena poezija. Nema padova, niti uzleta. Otvara slike, jasne i privlačne. Tako da se neko ko to čita možda tek ovlaš osmehne. Ne pada u vatru, ni u kuknjavu. Sudeći po pročitanom, J. V. je sasvim korektan pesnik. Treba pisati tako da se nikome ne zameriš, čak ni između redova, svoj izraz odenuvši u staloženu mudrost, odnosno u mudru staloženost. Da pri tom nema tebe izvan tih lepo upakovanih sekvenci, tako da tamo možeš smestiti bilo čiju bezimenost, pa i više njih istovremeno, a da te ne boli ni glava, a ni srce. Korektno. Ni o čemu loše. O svakome dobro. Da te nema iza rečenog. Da se u bilo kojoj prilici svak na tebe može pozvati, kao što ni ne mora, uopšte. Jer ti i ne prisustvuješ, sem kao nemi beležnik, posmatrač, ameba, vilin konjic, kolibri, drška za krpe.