Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

dobro očuvana kao na slikama

Žan Kokto - RASPINJANJA
(Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str.)

Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963.

Žan Kokto
Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg
Žan Kokto, 1923.
Datum rođenja
5. jul 1889.
Mesto rođenja
Mezon Lafit, Francuska
Datum smrti
11. oktobar 1963. (74 god.)
Mesto smrti
Mi la Fore, Francuska
Škola
Lycée Condorcet
Najvažnija dela
Les enfantes terribles
La Machine infernale
Potpis

Biografija Uredi

Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`.


Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej
Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner.

Kasnije je Kokto pisao:

Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.

Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine
Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj.

Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu.

Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji.

Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata.

U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala.

Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Dela Uredi

Poezija Uredi
1909 : La Lampe d`Aladin
1910 : Le Prince frivole
1912 : La Danse de Sophocle
1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
1920 : Escale - Poésies (1917—1920)
1922 : Vocabulaire
1923 : La Rose de François - Plain-Chant
1925 : Cri écrit
1926 : L`Ange Heurtebise
1927 : Opéra
1934 : Mythologie (objavljeno sa deset litografija Đorđa de Kirika)
1939 : Énigmes
1941 : Allégories
1945 : Léone
1946 : La Crucifixion
1948 : Poèmes
1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (u saradnji sa Žoržom Unjeom)
1953 : Dentelles d`éternité - Appoggiatures
1954 : Clair-obscur
1958 : Paraprosodies
1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d`échecs
1962 : Le Requiem
1968 : Faire-Part (posthumno)
Romani i priče Uredi
1919 : Le Potomak (konačno izdanje 1924.)
1923 : Le Grand Écart - Thomas l`imposteur (roman)
1928 : Бела књига
1929 : Дерлад
1940 : La Fin du Potomak
2012 : La Croisière aux émeraudes (posthumno)
Pozorište, muzika i balet Uredi

Plakat za balet Parada
1912 : Le Dieu bleu, muzika Renaldo An, koreografija Mišel Fokin, kostimi i scenografija Leon Bakst
1917 : Parade, muzika Erik Sati, koreografija Leonid Masin, kostimi i scenografija Pablo Pikaso
1921 : Les Mariés de la tour Eiffel, muzika Žorž Orik, Artur Oneger, Darijus Mijo, Fransis Pulank i Žermen Tajfer
1922 : Antigone
1924 : Les Biches, muzika Fransis Pulank, koreografija Bronislava Nižinska, kostimi i scenografija Mari Lorensen
1924 : Roméo et Juliette
1926 : Orphée
1930 : La Voix humaine
1934 : Паклена машина
Avril 1936 : L`École des veuves A.B.C.
1937 : Œdipe-roi. Les Chevaliers de la Table ronde
1938 : Les Parents terribles
1940 : Les Monstres sacrés
1940 : Le Bel Indifférent
1941 : La Machine à écrire
1943 : Renaud et Armide. L`Épouse injustement soupçonnée
1944 : L`Aigle à deux têtes
1946 : Le Jeune Homme et la Mort, ballet de Roland Petit
1948 : Théâtre I et II
1951 : Bacchus
1960 : Nouveau théâtre de poche
1962 : L`Impromptu du Palais-Royal
1971 : Le Gendarme incompris (posthumno, u saradnji sa Rajmonom Radigeom)


andre breton tristan cara nadrealizam francuska knjizevnost