Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Sarajevo 1957

retko u ponudi

odlično očuvano kao na slikama


Augustin Tin Ujević (5. jul 1891 — 12. novembar 1955) je bio jedan od najvećih hrvatskih i jugoslovenskih pesnika.

Tin Ujević
Tin Ujević 2.jpg
Tin Ujević
Puno ime
Augustin Ujević
Datum rođenja
5. jul 1891.
Mesto rođenja
Vrgorac, Austrougarska
Datum smrti
12. novembar 1955. (64 god.)
Mesto smrti
Zagreb, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ
Najvažnija dela
Svakidašnja jadikovka
Potpis


Tin Ujević ispred bifea „Tip-top“ u Zagrebu
Biografija

Stvaralaštvo Uredi

Ovaj, u međuratnom književnom periodu, istaknuti i osobeni pesnik, rođen je u Vrgorcu, nedaleko od Imotskog. Filozofiju je studirao u Zagrebu, Beogradu i Parizu. U književnosti se javio originalnim i nadahnutim stihovima pred Prvi svetski rat, ali najplodniji period njegovog književnog rada pada u razdoblje između dva svetska rata. Još 1911. godine njegove pesme su ušle u `Srpsko-hrvatski almanah`, koji je u Beogradu uredio Milan Ćurčin.[5] Originalan talenat, snažan i plodan stvaralac, on je svojim prisustvom u međuratnoj književnosti živo uticao na njen tok i razvoj. Nadovezujući se na Matoša, koji mu je u mnogo čemu bio uzor i učitelj, Ujević se brzo razvio u potpuno originalnog književnog stvaraoca – pesnika, kritičara, esejistu i feljtonistu. Dobar znalac više stranih jezika, pesnik snažnog senzibiliteta i prefinjenog ukusa, on je sa strogošću i savesnošću vršio izbor iz stranih književnosti i iz njih prevodio (M. Prust, Rembo, Po, Meredit, Konrad i dr.).

Svakidašnja jadikovka je prvi put bila objavljena u krfskom Zabavniku 1917. godine, napisana je za vreme pesnikovog boravka u Parizu.[6] Posle toga je bila preštampana u knjizi Lelek sebra (Beograd, 1920). Dve Tinove najbolje zbirke pesama Lelek sebra i Kolajna (Beograd 1926) objavljene su na ekavici. U izdanjima pesama Tina Ujevića posle Drugog svetskog rata sve te pesme štampane su ijekavicom.

U godinama pred Prvi svetski rat mladi Ujević je bio i politički vrlo aktivan u redovima revolucionarne omladine, koja je u to vreme bila izrazito jugoslovenski orijentisana. Zato su Ujevićeve literaturne preokupacije u tom vremenu nosile u sebi pečat njegovog progresivnog nacionalizma, čiji je izraz, pored ostalog, bilo i njegovo studiranje u Beogradu.

Ujević se, nakon pravaške hrvatske faze, zagrejao uoči Prvog svetskog rata za jugoslovensku ideologiju koja je onda dominirala u krugovima buntovne mladeži. No, u toku samoga rata, koji je proveo u Francuskoj, Ujević doživljava neku vrstu sloma, uzrokovanog najverovatnije nesrećom u ljubavi (toj je temi ceo život pristupao trubadurski idealizovano) pomešanom s nervnom prenapregnutošću i halucinatornim stanjima. Odrekao se političke aktivnosti i uopšte bilo kakavih društvenih i nacionalnih akcija, te je oporavak tražio u istočnjačkoj filozofiji - pre svega u monizmu Upanišada i vedantinskom poimanju univerzuma kao nedeljive oduhovljene celine; shvatanje blisko američkom pesniku Voltu Vitmenu, kojeg je Ujević prevodio i koji je, uz francuske simboliste kao što su Nerval, Šarl Bodler i Artur Rembo, na njega izvršio snažnan uticaj, ponajviše u području panteističke duhovnosti i slavljenja ekstatičkog jedinstva sa kosmosom. Između dva rata Ujević je boemski živeo u Beogradu, Sarajevu, Splitu, Mostaru, Imotskom, da bi se uoči Drugog svetskog rata konačno skrasio u Zagrebu, gde je ostajo do smrti 1955.

Međutim, užas Prvog svetskog rata, gorka „saznanja o intrigama političke emigracije u Londonu i Parizu“, koja se i u trenucima najtežih narodnih iskušenja borila oko budućih političkih pozicija, kao i haotične političke i socijalne prilike u tek stvorenoj kraljevini – sve se to bolno kosnulo osetljivog pesničkog srca. Zato se on u poratnim godinama rezignirano, ali i sa revoltom, predavao boemskom životu, ali je i tada, kao i kasnije, uvek uspevao da sačuva živu pesničku radoznalost za sve što se zbiva u čoveku i životu, a s njom i hrabrost da o svemu govori i sudi iskreno i otvoreno. Na ruševinama svojih mladićkih ideala, sagorelih na zgarištima rata i života, mladi Ujević nije mogao da sagleda sigurno i čvrsto uporište, pa kad je u tim godinama izjavio da je komunista – to je bio samo izraz njegovog revolta i prskosa. U stvari, Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Dramu svog života i tematsko izvorište svoje čudesne poezije Ujević je najpotpunije izrazio u zbirci „Kolajna“:

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
S tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
Sa zvijezdom na čelu, sa uskrom u oku
Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.
Njegove duševne rane imale su koren još u uspomenama iz njegovog siromašnog detinjstva, kojeg se pesnik često i živo sećao po religioznim procesijama. Zato se već u njegovim prvim stihovima, u toplim i zgusnutim slikama dalmatinskog pejzaža, jasno oscrtavaju detalji siromašnih ribarskih naselja, crkava i manastira.

Ujević je sa najviše pesničke snage opevao svoje misaone i emocionalne doživljaje iz godina Prvog svetskog rata. Ta njegova poezija predstavlja intimnu autobiografiju ratnika koji je rat proveo u potpunoj ljudskoj potištenosti i potlačenosti. Pesnik se u godinama ratnih užasa osećao kao okovani i poniženi sebar, pa je u takvim mislima i raspoloženjima i opevao kako svoju ličnu, tako i opštu ljudsku tragiku. Ali njegova sećanja ni u oslobođenoj zemlji nisu postala vedrija, pa je i tada, kao zalutali putnik i stradalnik, gorko i bolno pevao:

I znaj da sin tvoj putuje
Dolinom svijeta turobnom
Po trnju i po kamenju,
Od nemila do nedraga,
I noge su mu krvave
I srce mu je ranjeno
Ujevićeva „Svakidašnja jadikovanja“, od kad je napisana, ostala je da živi i deluje kao klasična pesnička tvorevina o životnoj pustoši i bespuću čitavog niza generacija koje su na svojim plećima iznele teret rata, ali koje ni u oslobođenoj domovini nisu doživele radost pobede i ujedinjenja. U ovoj pesmi najdubljeg i najljudskijeg životnog bola, Ujević je nadahnuto i jednostavno opevao pogubnu jednoličost i monotomiju sivog života bez stvaranja i poleta:

Gorak je vijenac pelina Jer mi je mučno biti slab,
Mračan je kalež otrova. Jer mi je mučno biti sam –
Ja vapim žarki ilinštak. (kad bih mog`o biti jak)
Kad bih mog`o biti drag –
No mučno je, najmučnije
Biti već star, a tako mlad!
Međutim, Ujević ni uovakvim mračnim raspoloženjima u crnilu života nikad nije padao u bespovratni očaj i rezignaciju. U drami njegovog pesničkog bića uvaek je bio i njegov prkos svemu što sputava čovekov život i snove, i taj prkos mu je i davao snage da se uzdigne nad bolom i očajem. Ako je u njegovim prvim poratnim stihovima duševni bol izvirao iz još svežih rana što ih je rat ostavio za sobom, Ujević je vremenom uspevao da te duševne krize prebrodi i preboli, da nađe snage za veru i akciju:

Spokojan sam danas. Još sam juče psov`o.
Sad hoću, svjestan u teškome lancu,
Da izbjegnem smrti u hajdučkom klancu
I da s dušom sanja živim svoje novo.
Ujević se grčevito borio sa očajanjem u sebi i u toj borbi nalazio snage za nove impulse i pesničke sadržaje. Tako motivi tvornice i tvorničkog rada, iako osenčeni tugom zbog jednoličosti života, unose vedrinu u njegovu kasniju liriku. Ima svetlosti i u njegovoj pesmi „Zadržane sile bića“, posvećenoj radu i radniku. Tako je počela da proklijava pesnikova, u ratu ugašena, vera u život i sutrašnjicu, koju, nažalost, Ujević nije stigao do kraja da izrazi.

Dela Uredi

Za života su mu izašla dela:

Lelek sebra (1920),
Kolajna (1926),
Dva glavna bogumila (1931),
Nedjelja maloljetnih (1931),
Auto na korzu (1931),
Ojađeno zvono (1936),
Ljudi za vratima gostionice (1938),
Skalpel kaosa (1938) i
Žedan kamen na studencu (1954).
Pesme Uredi
Svakidašnja jadikovka
Kolajna
Misao na nju
Visoki jablani
Odlazak
Oproštaj