Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

retko

Adam Puslojić - Bekstvo u daktilografski vez

ADAM PUSLOJIĆ
(Kobišnica, 11.03.1943)

`Istaknuti umetnik Adam Puslojić, književnik i književni prevodilac`, rođen 11. marta 1943. u Kobišnici kod Negotina (Timočka Krajina, Srbija). Osnovnu školu pohađao u Kobišnici (1950—1954) i Negotinu (1954—1958), a gimnaziju u Negotinu (1958—1962). Apsolvirao na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) 1967.

Debituje poezijom (1964) u beogradskim `Vidicima` i u zaječarskom časopisu `Razvitku`, a iste godine objavljuje i prve prevode sa rumunskog jezika (pesme Nikite Staneskua, u `Vidicima`).

Prvu zbirku pesama Postoji zemlja objavljuje 1967. u `Vidicima`, za kojom su usledile zbirke: Padam ka nebu (Prosveta, Beograd, 1970), Idem smrti na podšišavanje (Prosveta, 1972), Negleduš (poema, `Pitanja`, Zagreb, 1973), Religija psa (Prosveta, 1974), Bekstvo u daktilografski vez (Grafos, Beograd, 1977), Pesme (Beograd, 1977), Prelom (Prosveta, 1979), Darodavac (Bigz, Beograd, 1980), Okovana usta (bibliofilsko izdanje, Beograd, 1982), Kapija na istoku (Bigz, 1987), Krvotok (Prosveta, 1987), Onozemlja (autorsko izdanje, 1988), Andemonijum (Apostrof plus, Beograd, 1989, Muzej crne krajine (Krajinski krug, Bor-Negotin 1989), Pesme iz senke (Pančevo, 1992), Sarindar (1997), Očevidac (Podgorica, 1998), Zidanje istočnog plača (izbor poezije, Prosveta, 1998), Raspelnik (izbor duhovne lirike, 2002), Novi gospodar vazduha (Sremski Karlovci ― Novi Sad, 2003), Pesme iz Herisaua (Sremski Karlovci ― Novi Sad, 2003), Knjiga Adamova (Negotin, bibliofilsko izdanje za prijatelje, 2004), Negleduš (Književno društvo Sveti Sava, Beograd: 2007), Boravak i stid (Panorama, Priština, 2007) i Okajnice (Književno društvo Sveti Sava, Beograd: 2007).

Na rumunskom jeziku je objavio šest zbirki pesama (Plačem, ne plačem, 1995, Ostatak, 1998: Stihovi u hodu, 2003, Izaslanik za snove, 2006, Brušeno ćutanje, 2006, Smrtni, šta je vama, 2007, i Hajde da govorimo 2008), kao i pesničku trilogiju Asimetrija bola, 2008―2009.

Objavio je oko 70 knjiga prevoda sa rumunskog i ruskog jezika.

Puslojić je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, od 1969. godine kao i Srpskog PEN ― centra.

Počasni je član Akademije Rumunije, od 1995. godine.

Dobitnik je brojnih književnih i prevodilačkih nagrada i priznanja, u Srbiji, Rumuniji, Italiji, Nemačkoj i Makedoniji.

Njegove su pesme u prevodu objavljene u Rumuniji, Italiji, Makedoniji, Francuskoj, Rusiji, Nemačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Maleziji, Belorusiji, Moldaviji...

Dobitnik je "Vukove nagrade`, za životno delo i Priznanja za trajni doprinos kulturi Srbije, kao i nagrada ― Milan Rakić, Nolitova, Miloš N. Đurić, Nikola Tesla, Prsten Despota Stefana, Zlatni Orfej, Kruna Kneza Lazara, Zlatni beočut... u Rumuniji ― Mihaj Eminesku, Lućijan Blaga, Tudor Argezi, Nikita Stanesku... u Makedoniji ― Pesničko žezlo (Skoplje).


Adam Puslojić
DUŽNIK
Izdavač
`Krajinski književni klub`
Negotin, 2010


* * *

Puslojić se kao prevodilac najviše posvetio rumunskoj poeziji: Nikita Stanesku, Marin Soresku, Lučijan Blaga, Joan Flora: preveo je i sačinio izbor iz poezije Vladimira Buriča (Slobodni stihovi, Oktoih, 1990.) [Bojan Savić]

`Puslojićevi prevodi knjiga poezije Nikite Staneskua odista su kongenijelni.` [Milivoje Jovanović]

Autor fotografije nepoznat


ADAM PUSLOJIĆ
Vazdušna linija smrti



`DISAJNA POEZIJA`, PRESABIRANJE I PRINCIP NADE

U pročelju knjige Vazdušna linija smrti Adama Puslojića čitamo neobičnu zabelešku: autor smatra neophodnim da nas upozna s materijalnom, predmetnom stranom njenog nastanka. Pisana je, veli nam, na belim stranicama makete tuđe knjige. Potom će ustvrditi da je, zbog toga, ona i `svojevrsni palimpsest`.

Takva i tako formulisana, na privilegovano mesto stavljena zabeleška očito je neka vrsta signala. Ako posegnemo za analogijom, prisetićemo se koliko je velikih romana u svetskoj književnosti `deklarisano` kao tuđ, takozvani `nađeni rukopis`, što je, potom, neposredno imalo udela u njihovoj stilizaciji i sveukupnom oblikovanju.

Autorova zabeleška, međutim, ovde nas suočava s nečim bitno drugačijim a, tretirana kao signal, iziskuje pažljivu, u odnosu na samu knjigu po svoj prilici dalekosežnu analizu.

Početno pitanje glasi: zbog čega ta dva iskaza — jedna informacija i jedna tvrdnja — imaju, odnosno mogu imati određenog značaja za nas, čitaoce?

Za nijansu još radikalnije formulisano isto pitanje traži odgovor da li spomenuti iskazi zaista nose ma kakvu nezaobilaznu vrednost, značenje, sugestiju čitalački uputnu i poetski svrsishodnu. Ili: predočavaju li smisao koji moramo da imamo na umu kako bismo se snašli u zamašnoj šikari ovog pevanja ili je to tek jedna uvodna zamka, faktički poetska mistifikacija.

Raščlanjujući ih — red po red, i reč po reč, kako bi kazao naš pesnik — dolazimo do zaključka da je prvi iskaz (informacija) naoko `tehničke prirode`. Pisanje po belini makete, začete tuđe knjige, koja to još nije u štamparskom smislu postala (samo je odmenjuje) znači igru na slučaj, čuveno `bacanje kocki`, uz podrazumevanje neodređenosti granica (opsega).

Zna se gde vlastita knjiga počinje i kako počinje; okončaće se tamo gde pada poslednji beli list (makete).

Drugim rečima, knjiga nije samo pisana već, u neku ruku, i vođena.

Vođena onako kao se vodi dnevnik.

I zaista, mnogo pre no što padne sama ta reč (`Ovaj moj dnevnik nevoljni..., pesma Sve je spremno) čitalac shvata da je suočen s pravim lirskim dnevnikom beleženim gotovo iz dana u dan. Vazdušna linija smrti, dakle, nije zbirka, izbor, samo knjiga pesama... odnosno ma šta što se uobičajeno kaže, kako se određuje, ili jeste i sve to ali je na prvom mestu, prevashodno, pesnički dnevnik.

Puslojićev snevnik i budnik, beleženje unutarnjeg protoka, iz dana u dan. Svojevrsni pandan toliko korišćenom toku svesti, postupku i `tehnici` koja je svojevremeno u proznom domenu u svetu, a bogme i kod nas, označila čitavu `revoluciju` (pisanja i istovremeno čitanja).

Gledano posledično, pesnik se — stavljajući nam to unapred na znanje — odlučio za jednu vrstu `obesvećenja` i demistifikacije. Reč je o demistifikaciji znamenitog pesničkog čina. Ono što će biti zapisano, poručuje nam se, više ne šapuće dajmonion, niti je plod (registracija i dogradnja) neposrednih, dramatičnim i uznemirenim znacima i značenjima nabijenog življenja.

Sve je, naoko, postalo stišano i smireno, nalik taloženju minulog. Svet i vek, dalje i bliže, planetarne i lokalne, dramatične, čak krvave dogodovštine, sopstveno življenje i delanje u vremenu, emocija i izgaranja, sve ovo, i još mnogo toga, postalo je vlastita reminiscencija. Povremeno čak, kao kod Crnjanskog, setni lament.

Pretežni deo obelodanjene poezije Adama Puslojića obeležen je drugim, drugojačijim znakom. Reč je tu upravo o mitifikaciji, o gradnji `novih mitova`, novostvorenih, čak personalnih a poetski funkcionalnih i suštastvenih.

Da li je nastupio čas da se oni o-paraju?

Knjiga Vazdušna linija smrti zaista je, u znatnoj meri, plod obratnog procesa: demitifikacije. Drugačijeg suočenja, optike i nijansi. Okrajci `novomitskog` tu se uzgredno javljaju a najčešće podrazumevaju. Svud posejani konkretni detalji — imena, toponimi, ambijenti, datumi, sitne realije — u službi su tog obratnog toka. Pesnik nema pretenzija da nam ih predoči kao konzistentne, ukrupnjene projekcije i imaginativne tvorevine po obrascu `novog mita`. Ono što njega sada zanima moglo bi se nazvati, simbolično, naravno, onako kako je u ovoj poeziji i oblikovano, beleženjem sopstvenog daha, praćenjem i preispitivanjem te `vazdušne linije` života, makar uz nezaobilaznu svest o neminovnosti krajnjeg ishodišta, anihilaciji. Zbog toga, kako čitamo u pesmi Sinopsis, `Autobus trese svu / moju disajnu poeziju` a `reči ginu nekako usput`.

Došli smo, zapravo, do pesnikove suštinske autodefinicije: `disajna poezija` je sve ono što se našlo među koricama knjige. `Disajna poezija` je, povrh svega, logičan, dnevnički produkt koji se razastro po dotad netaknutoj belini `lažne knjige`, devičanski bele i prazne makete.

Belina je izazov: svest o rođenju svakog pojedinca pred kojim su njegovi (budući) dani, život, sudbina; sve što se, uz dozu patosa, može nazvati knjigom života. Belina neispisane knjige ujedno je podsećanje na tu prvotnost, njen sinonim i simbol, kao i doziv da se u nju upisuje život izjednačen sa smislom poezije, poezija izjednačena sa smislenošću života.

Proživljeno, ono što je već bilo, u tom sklopu je zaista moguće (prisutno, prizvano) kao niz reminiscencija. Te reminiscencije se, međutim, mešaju, prepliću s upadima svakodnevice (doživljajem dana, prirode, uzgrednim susretima, nabujalim asocijacijama). I sve se to, u blagom komešanju, taloži, upisuje u poetski dnevnik. Pri tome je jasno da sva spomenuta `magma` jeste osnova na kojoj poezija nastaje kao palimpsest: `magma` proživljenog i saznatog, iskustva i kulture (pojmljene u najširem, nedoktrinarnom smislu).

Podloga palimpsesta naravno obuhvata i svu obelodanjenu poeziju našeg autora; sve pojedinačne pesme i knjige, sve — budući da je o pesniku-prevodiocu takođe reč brojne prevode. Otud mestimična podsećanja i naznake što upućuju u tom smeru razlikujući se od doslovnih autocitata. Svejedno je izvesno da se pažljivim čitanjem i upoređivanjem može doći do svojevrsne `mape` — mreže korelacija (iskaza i motiva, obrta, pogotovu učestalih reči, simbola i metafora) između `dnevničke lirike` u Vazdušnoj liniji smrti i bitnih mesta u pređašnjem pevanju.

Kao što je vlastita koža (sinonim našeg pojavnog obličja) neka vrsta “organskog palimpsesta”) u koji življenje i vreme unose svoje znake i ostavljaju tragove, tako u ovom slučaju sveukupno autorovo prethodno poetsko delo jeste podloga za nastanak dnevničke, disajne, simultane poezije. Taj postupak, naravno, podrazumeva znatan udeo demitifikacije. Predani graditelj `novih mitova` sada se od njih ne distancira, ne odriče (ne poriče) već ih asocira, tek mestimice uskrsava, spominje i promatra — i to čini s odabrane distance.

Demitifikacija pri tome nije izjednačena s dekonstrukcijom ali su, izvesno je, odabrani drugi ciljevi, postulirane drugačije vrednosti. Poetsko i životno (ovo drugo čak u najneposrednijem, elementarnom vidu) u unutarnjem toku idu naporedo, ulivajući se u nedogled, jedini apsolut. Čak je i pobunu, prometejsku sklonost ka uplitanju u “božanske poslove”, rođajno mesto mnogih “novih mitova”, prožela i stišala životnom dobu primerena plemenita rezignacija.

Negdašnje pobune sada su spomeni i ožiljci, `najčistije / seme velikog uzdaha` (Seme). Sejalo se i sadilo; pesnik je danas sklon da propituje (sebe, druge, sve nas) šta je izniklo. Naporedo s tim formuliše novi imperativ. Poručuje da u temelje kuće i hramova `treba usaditi sasvim / zelene, čiste reči`. Mlade, nepotrošene i prinovljene, upravo stoga čiste.

Naravno, čistota reči je neposredni pandan prethodno razmatranoj belini. A blagost, reč dosad `nepriznata` u poeziji Adama Puslojića, u saglasju je s potrebom poetskog subjekta da se ogrne `rečima mi za dušu`. To su reči što će omekšati `moj kamen i osmehe` (Tuđi tatuaži).

Daleko smo i od pomisli da u Vazdušnoj liniji smrti ima samo amblematike — da nema i enigmatike i pravih kriptograma, onih `glavolomki` što su obeležile Puslojićevo poetsko stvaralaštvo. Pesma Um, na primer, daje nam taj novi, eliptični, škrti a mnogoznačni `obrazac`. U njoj ima i one jezičke drskosti (inovacije) kojom su protkane brojne autorove pesme.

Skelet mi dodaje
svoj najnoviji izum
ljudski um
ali na novi,
skeletski način

čitamo u pesmi Um podrazumevajući sva značenja koja, sem osnovnog, ovde konotira i pobuđuje reč skelet. Okosnica, vertikala i konstrukcija tu su samo nijanse, podrška paradoksalnosti i kriptičnosti kao sublimatu poente:

to je sada moj izum
da se skrivam u knjizi
koju otkriva iznova
skeletov beli um

Upravo pesma Um nas možda najsugestivnije upozorava da ni druge pesme, stihove i reči u Vazdušnoj liniji smrti ne smemo da primamo doslovce — pogotovu onda kada nas autor, naizgled, u to neposredno uverava. Jer ova knjiga nije ni (samo) `svojevrsni palimpsest` makar da podrazumeva Puslojićevo prethodno mnogoknjižje, svekoliki opus. Vazdušna linija smrti držimo da je knjiga presabiranja (čemu, između ostalog, služi gotovo svaki, pa i lirski dnevnik).

U samoj ideji presabiranja prisutno je nešto od rezimea, svođenja — u ovom slučaju `pesničkog računa`. Jasno je, međutim, da je Vazdušnom linijom smrti povučena izvesna crta ali je pouzdano da tačka nije stavljena. Jer i tačka, po našem pesniku, ima dva kraja. U njoj se (pesma Tačka s dva kraja), toj `tački / nad tačkama`, dotiču `zelenilo / i plavetnilo`. Dvosmisao kao ishod svakog dosežnog smisla.

Pride, ako plavetnilo shvatimo poput simbola (pozitivnog) beskraja, zelenilo nas neće podsećati na jed već na princip nade. Taj princip je ono što preostaje makar nalikovao ( i po učinku bio) neki poljubac na slepo, kako nam poručuje istoimena pesma s kraja knjige.

Srba Ignjatović
Sačuvana