Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SVETLO PUTEŠESTVO - Momčilo Bakrač

KORAKOM POA

Dok jurcam od vrha jutra ka cilju koji umislih,
bežeći od novembra
koji mi u džepove zavlači dah, dok strižem nogama
što seckaju prazninu sa još malo hrabrosti,
u čudu raspoznajem – koraci skandiraju:
E. A. Po, E. A. Po.
Pevuši pamuk pantalona, krckaju laktovi-kastanjete,
šumi dobra stara koža,
prvi glas u horu je leva potajno kriva cipela.
Tečem ulicom, sam, najednom sudbonosan,
vedar, jer Poovim korakom, zna se,
gde god išao, na tačno mesto ćeš stići.
„E-A-Po, E-A-Po!“ – poput parne mašine,
ili koračnice.
Zar se na nekom običnom mestu zaustaviti?
Slivam se nizbrdo, odbacujem cilj,
ili me je duboko dole na zemlji pronašao novi,
još nepoznat smisao.
Novembar kovitla sivu čorbu neba,
šiba me kišom od promrzlina i vučijih cijuka,
ali Po mokar do kostiju još bolje zvuči,
nosi me prkosno.
Negde dole, u slivu bivših velikih stvari, na sred ulice
nabasam na optimistu – maslačak.
Izbio u procepu betona, pod skutom stare kuće.
Tu stanem, čudesno kao kula što se obrušava
pa se na rubu pada smiri.
Oči su mi promočene, usta u krivom grču,
ali duh nada mnom i u meni načisto blag.
Pa krenem da tečem nazad, uzbrdo,
hrapavom kičmom novembra.
Cipele pevaju: Op! A? E!



VREME

Evo: mogu da posvedočim
O promeni vremena
Ne iz vrelog u kišno, sušnog u mrazno
Nego da se u samom trajanju razobručilo
Da, struji ka ušću
A gde bi drugo
Ali više ne stremi: ka plenu, ka promenama
Ni čas, ni doba
Ne žude da se izmetnu iz mehura kože
Kao iz ludačke košulje

Plitko je, i brzo je
Ali sad ničemu ne daje mah
Čini se kako leži
U doljama, u dupljama
Gacam naokolo mokar do članaka
Kao stub, kao katarka
Što na papirnom čamcu brodi
Bez htenja za odredištem

Vreme ne mari za pesme
Leži i gladi svoj potiljak
Kao seljak sa zlatnom slamkom među zubima
Koji u nebo pljucka i fućka
Jer digao je ruke od popravke
Prirode nemoguće i nepodnošljive
Pesme ne mare za vreme
Odmeravaju ga lenjim okom kao razbacani inventar
Koji se za nogama povlači
Urasta u svoj smisao prevaziđeni

Evo niušta ga ne pretačem
Evo pustio sam ga iz grča, iz dosade, iz novca
Ne nakuplja se moja gorčina
Kao crni glib pod njegovim noktima
Evo progledalo je očicama
Od mene oslobođeno žmirka
Lepo je, kao jedra glupa lutka, koja ne stari
Ljupko klopoće
Za mene čeličnom pupčanom niti privezano

Zateknemo se na poljani
Slušamo zvona
Drhtave kapi svečanog nemira
„To sam ja“ – šapne mi vreme, ponosno
„Ne, to sam ja“ – ponosno prećutim ja.



DRAGA LJUSKO

Blagi osećaj halucinacije naliva te do očiju.
To je Ona, kroči ulicom, krok po krok,
troma i nevina tvoja bivša ljubav.
Jutro bi moglo lepo da izludi.
Nad-bivša, davnija od besa i trijumfa tvojih opruga
dok skakao si sa železničkog mosta,
tvrd kao topovski plotun razbijao vodu.

Svetovi se pomešali, ona nije starila,
eno je u cigovanom tilu, kose blistave
kao čelična vlakna,
pogleda žmirkavog od samozadovoljstva
i slave bivanja,
sa svojim sitnim mislima zemne radosti.
Vratila se s putovanja, ti si ostao u Đenovi
da prerađuješ Mediteran, skupljaš gorčinu i znanja.
Onamo onaj drugi Ti drugu priču raspreda.

Sretno je tvoje kokošije slepilo,
tvoja kratkovida mozgovna voda,
sreća da pokvario si naočare,
popio espreso krvnog pritiska koji kroz jutro bubnja.
Znaš da je pričina, da neko samo liči na…
Prilazi suviše blizu.

Pre nego nestane, pre no što pukne ljuska,
moraš da poravnaš svoje kosti, naoštriš kljun,
zbiješ molekule raštimane, sazriš unazad,
postaneš sinajski žbun nikao izvan vremena,
sa svojim vrapcima što uzvišeno luduju,
nikad više ni za čim žudni, nikada prestravljeni…

Nisi izdržao, lice zavlačiš pod pazuho,
pogled pod sveži asfalt kojim poskakuje mlada zebra,
a ljubav tvoja bivša zvonko gazi prelaz pešački,
mimoilazi te glatko, ostaje nerazbijena.



ROĐAK

Seo sam, pljunuo u šake i napisao pismo Lenardu Koenu. Tražio sam pare, malu godišnju rentu za talentovanog četrdesetpetogodišnjeg pesnika, koji njemu dođe rod rođeni, ni po babama ni po askurđelima, nego po astralnom žmarcu i šprehfeleru. Onako u razbrajanju na vrste u istu bismo kolonu dospeli, garantujem, u isti vagon.
Rođače, rekoh u proskribiji, tvoja me melanholija zavolela još dok sam bio u doradi za umor odrasle civilizacije, blesavi jungemenč, rođače, od tada sam nosač tvog teškog oka…
Pa potom: tebi sam prvom poverovao kad reče aleluja, takođe i u mangupsku misiju poezije dok si me gledao sa crno-belih fotografija strujeći po nekim tvojim toposima, leškareći na starogrčkom ostrvu kao golema zvezdana mačka nad krovovima.
Zašto je svet tada bio lep, pitam te tako uzgred? Nesveti svet zašto beše onako obilat, onako kršan, osenčen, namočen, neukočen, onako prostran? Ili to ja tebe sada lažem?
Pošalji novac, makar jednokratno, napravi od mene prokletog milionera, da načnem i tu drugu vrstu patnje, zbog iskustva, rođače, pesnik potrebuje sva ta čudesa.
U letnjim jutrima nad mojim ritskim čamcem galebovi laju, u lice mi kažu da nisam kapetan morski, nego pešak, mukli kapelan, u najboljem slučaju radna marva domaća, no to su kanalski dripci, hrabri lovci na žabe.
Ne hajem za smatranje palanke i oči što me poglednu prazninom…
Rođače, gazio sam u tvojim cipelama dok si vukao se u pogrebnoj povorci na milenijumskoj sahrani. Kiša je tukla gromko. Osetio si da Bog, taj veliki, nije tvoj mentor. Događa se to, često, pesniku, poeta i pijeta bivaju jedno od drugog beznadno daleko.
Posle si godinama pravio pitu od nirvane, ali tegobno dugo vreme nije isto što i večnost, pa si otišao opet na malo valcera, nanovo iskivao sitnu dugmad stihova, na koncertima pucketao prstima, smešio se ljudima unaokolo, mahao maramicom, lica sve beljeg, prozračujući se na nogama.
Podelili smo tvoj osećaj kako je veličanstveno bivati sve samlji.
Ukratko, znam te, kao sustanara iz stanične čekaonice, kao ujaka, najluđe radosnog svata na majčinom venčanju.
Rođače, naizmenično smo mleli kafu starim ručnim mlinom, jednom, sedeći u bari moje alkoholne tlapnje.
Trebalo je da budem tvoje usvojeno štene, sretni kambodžanski divljak, tvoj sin mutavac-trbuhozborac… rođače, uplati milion-dva, izuj se za jednog od tvojih naslednika, vrećama lakih muzičkih para umeo si jedino da tandrčeš, sad budi laf, daj pesnicima, evo ovome što sad jedini pred tobom stoji.
Tako je pisalo u pismu, uz još mnoštvo nabrajalica, zdravica, lamenata, čopor grohotavih oksimorončića. Pisao sam godina pet, onesvešćujući se od smeha, ridajući, mlateći srčano kao pravi dinarski mačo-men, toplo kao Oktavijanov pisar udubljen u anale veselih čarki sa Germanijom.
Najzad olizah koverat i pustih knjigu da putuje, ne znajući da je par sati ranije rođak postao sasvim bel.
Nedelju dana trajala je opšta pompa, užasno proslavljanje toga što je izveo: smrtovni kalambur, pantomimu nepomičnosti, urnebesni gambit sa crnom damom – beli kralj prikucan na zidinu tvrđave, koplja i lauferi, poslednji kez.
Vulgarnog li oduševljenja kad se oduševe malodušni, no naglo je popadala pleva, nastupio zaborav.
Krivo mi je zbog mog pisma. Ko će, pitam se, čitati vašljivu ispovest, otpravnik posmrtnih poslova, ili avionski poštar, ili obaveštajno mozgalo u Ministarstvu sreće?
Najmanje bi me zabolela poruga, znatno više tužba. Rođak Leo lepše bi postupio, javio bi mi da će razmisliti o svemu.
Danima same od sebe brencaju dve stare gitare naslonjene na ramena radnog stola, klize niz parket kao da ih neka željna ruka gurka.
To neko sa one strane štuca.
Rođače, zazvoni na toj zarđaloj žici ako ove misli slušaš. Dovoljno si mi dao, znam da sam bio bezočan onako tražeći pokroviteljstvo, tvoja me setna muza lečila da ne postanem lakrdijaš, tvoje su reči bile đinđuve makar jedne od mojih ljubavnica.
Verujem da je udoban tvoj departman nebesa.
Jeftin, senovit i tih kao onaj sobičak na Rodosu.
U komšiluku možda srećeš Kjerkegora.
Svakako anonimne skeptike mekog srca.
Možda poneku nedostižnu dragu kojoj uljudno poneseš bakaluk do vrha stepeništa, nakloniš se i sevaš, anđeostvo je bezljudno.
Ne žuri sa podmlađivanjem. Idući unazad degustiraj lagano te malaksale godine, možda su bile dragocenost. Kad vratiš kalendar na 55 pošalji depešu ovamo: „Neka vam je srećan moj taj i taj rođendan, evo mi opet počinje mladost.“
Odbaci crnu rizu i modro-plavi kaput, prugaste majice sužanjstva. Odroni konačno taj breg suza.
Čekaj me, sigurno dolazim, voleo bih da, umesto opštinskog odbora za doček, to budeš baš ti, ali umereno sangviničan, vickast. Čekaj me na aerodromu. Plaćam piće u prvom fri-šopu, ambrozija, nektar, šta god, ili vrč pričesnog vina,
ako daju.
Dolazim bogat, jer odavno znam da sve što sledi u naletu futura – zbiće se sutra već.



Svetlo putešestvo, CKR, Vrbas, 2017.


L/ KUTIJA / 8 Poezija