Godina izdanja: 1994
ISBN: 86-363-0253-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Austin, John Langshaw, 1911-1960
Naslov Kako delovati rečima : predavanja na Harvardu 1955. godine / Dž. L. Ostin ; uredili Dž. O. Armson i Marina Zbisa ; [preveo Milorad Radovanović]
Vrsta građe zbornik
Jezik srpski
Godina 1994
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1994 (Novi Sad : Futura)
Fizički opis 196 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Urmson, James Opie, 1915-2012 (urednik)
Ermson, Džejms Opi, 1915-2012 (urednik)
Sbisà, Marina (urednik)
Radovanović, Milorad, 1947-2020 (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂKorist i razonoda
(broš.)
Napomene Prevod dela: How to do things with words / J. L. Austin
Tiraž 2.000
Pogovor / [Milorad Radovanović]: str. 191-196
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. [197].
Predmetne odrednice Lingvistika
Filozofija jezika


DŽON L. OSTIN (John Langshaw Austin: 1911–1960), znameniti profesor filozofije u Oksfordu (Engleska) održao je 1955. ciklus predavanja na Harvardu (SAD). Na osnovu Ostinovih beležaka-priprema za predavanja i drugih izvora (beleške i sećanja slušalaca, drugi Ostinovi rukopisi, i sl.) priređivači su nakon Ostinove smrti sačinili knjigu Kako delovati rečima (How to Do Things with Words) i objavili je 1962 (Oxford University Press). Ovaj je prevod rađen na osnovu drugog, dopunjenog i pouzdanijeg (verodostojnijeg) izdanja knjige. Inače, ova Ostinova predavanja učinila su svojevrsno pravi prevrat u mnogim oblastima znanja o čoveku i njegovom jeziku, osobito u filozofiji (tzv. „filozofiji običnoga jezika/govora“), lingvistici i njima susednim disciplinama. Iz njih se zapravo razvila „teorija govornih činova“, bez koje danas ne mogu, barem u lingvistici, ni njeni najrecentniji ogranci poput generativne gramatike, semantike, pragmatike, sociolingvistike, psiholingvistike, analize diskursa, i dr. A ta se teorija u osnovi sastoji u uverenju da se jezik mora proučavati kao oblik ljudske (i komunikacijske i svakovrsne drugačije interakcijske) prakse, dejstva, da mi kada govorimo, osim što se međusobno informišemo, i štošta drugo našim „govornim činovima“ činimo (od tvrđenja i savetovanja, do moljenja i naređivanja, itd.), te da nema upotrebe jezika izvan nejezičkog konteksta namere, namene, društvenih konvencija, i sl., pa nam se ni iskazi ne mogu prosto svoditi na one tačne/netačne, no se pre mere vrednostima njihove uspešnosti/neuspešnosti. Zanimljivo je uz to da su dve prelomne knjige o čoveku i njegovom jeziku u 20. veku imale sudbinu da budu objavljene posthumno, na osnovu manje ili više posredovanih izvora vezanih za ekskluzivna univerzitetska predavanja. Ova – kao i njena prethodnica s početka veka: Kurs opšte lingvistike Ferdinanda de Sosira (1916). Samo što je de Sosirova definisala „strukturalnu“ paradigmu u lingvistici i susednim oblastima znanja, a Ostinova upravo onu „kontekstualnu“ – u biti, znači, ovoj potpuno suprotstavljenu.
M. R.

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU
Predavanja koja su ovde štampana Ostin je držao kao ciklus „Vilijam Džejms“, na Harvardu 1955. godine. U kratkoj belešci Ostin govori o pogledima koji čine pozadinu ovih predavanja, „oblikovanim već 1939. godine, kada sam nešto od tih pogleda bio izložio u članku ’Other Minds’ [=’Drugačija mišljenja’] objavljenom u Proceedings of the Aristotelian Society, Supplementary Volume XX (1946), str. 173 i dalje, a još veći deo ledenoga brega razotkrio sam uskoro potom pred nekoliko učenih društava...“. U godinama između 1952. i 1954. Ostin je držao predavanja na Oksfordu, i to na temu „Words and Deeds“ [=„Reči i dela“], svake godine na osnovu skupa beležaka od kojih svaki pokriva približno istu oblast kao pominjana predavanja iz ciklusa „Vilijam Džejms“. U stvari, za taj ciklus Ostin je bio iznova pripremio i posebne beleške, iako su, tu i tamo, neki listovi iz starijih Ostinovih beležaka bivali mestimice uključivani u njih. To su, ujedno, i najnovije Ostinove beleške o ovoj temi, premda je on predavanja „Reči i dela“ nastavio na Oksfordu, upravo iz tih beležaka, uz neznatne ispravke i mnoge dopune na marginama.
Sadržina tih predavanja ovde se donosi sa merom tačnosti koja je bila moguća, uz neznatne uredničke intervencije. Da je ova predavanja Ostin sâm štampao, sigurno je da bi ih bio naročito podesio za tu priliku. Na primer, sigurno je da bi u tom smislu sažeo pregledanje prethodnih predavanja – koja, inače, po pravilu čine početak svih narednih. Isto je tako sigurno da je Ostin, tokom predavanja koja je držao, i sâm, razume se, razrađivao svoje beleške. Verujemo da bi većina čitalaca ipak volela da poseduje upravo ono što je najbliže autorovom zapisu za predavanja, i to, sigurno, radije nego sud o tome šta bi, zapravo, sâm Ostin verovatno želeo štampati, uključujući tu i misli koje je, tu i tamo, verovatno, izgovorio na tim predavanjima. Isti ti čitaoci, zasigurno, ne bi zažalili ni zbog one cene koja se u ovakvim prilikama obično plaća, tj. zbog malih nesavršenosti u formi i stilu izlaganja, ili pak zbog nedoslednosti u vokabularu.
Međutim, ova predavanja, u obliku u kojem su štampana, ipak ne reprodukuju dosledno Ostinove beleške. To stoga što su za njihov najveći deo, a osobito za početne delove svakog od predavanja, te beleške bile vrlo potpune, napisane u rečeničnoj formi (osim ako se, tu i tamo, izuzmu partikule, članovi i sl.). Kraj predavanja često je postojao, u beleškama, vrlo fragmentaran, a dodaci na marginama bivali su često vrlo skraćeni. U tom su pogledu ove beleške bivale tumačene ili dopunjavane u skladu sa preostalim delovima već pomenutih beležaka iz 1952–1954. godine. Naredna je provera, zatim, bila omogućena poređenjem sa beleškama američkog i engleskog porekla čiji su izvor bili polaznici samih predavanja, zatim sa poznatim BBC predavanjem „Performative Utterances“ [=„Performativni iskazi“], kao i sa magnetofonskim zapisom predavanja „Performatives“ [=„Performativi“] što ga je Ostin održao u Getenbergu oktobra 1959. godine. Detaljnije naznake o stvarima ove vrste donose se u Dodatku. I premda je u načelu moguće da se u interpretiranju neke od Ostinovih rečenica otišlo u pravcu koji bi, može biti, sâm Ostin odbacio, čini se ipak malo verovatnim da su ovde, uprkos svemu, pogrešno predstavljene osnovne postavke Ostinovog promišljanja stvari.
Ujedno, kao urednik, zahvaljujem svima onima koji su mi pomogli pozajmljujući mi beleške, ili pak poklonivši mi potrebne kopije odgovarajućih magnetofonskih zapisa. Naročitu zahvalnost dugujem gospodinu Dž. Dž. Vornoku [G. J. Warnock], koji je temeljno prošao kroz celi ovaj tekst, spasavši me, tako, kao urednika, mnogih mogućnih pogrešaka. Jasno, posledica toga napora jeste i činjenica da je pred čitaocem umnogome poboljšani tekst.
Dž. O. Armson

SADRŽAJ
Predavanje
I Performativi i konstativi 11
II Uslovi za uspešne performative 22
III Promašaji: zastoji 35
IV Promašaji: zloupotrebe 49
V Mogućni kriterijumi za performative 64
VI Eksplicitni performativi 80
VII Eksplicitni performativni glagoli 98
VIII Lokucioni, ilokucioni i perlokucioni činovi 110
IX Razgraničenja između ilokucionih i perlokucionih činova 126
X „U kazivanju...“/„Kazivanjem...“ 137
XI Tvrdnje, performativi i ilokuciona moć 152
XII Klase ilokucione moći 167
Dodatak 186
Pogovor [Zašto Ostin?] (Milorad Radovanović) 191

Džon Lengšo Ostin (John Langshaw Austin, 1911–1960) bio je britanski filozof i jedan od najznačajnijih predstavnika filozofije običnog jezika u 20. veku. Rođen je 26. marta 1911. godine u Lankasteru u Engleskoj. Studirao je klasične jezike i filozofiju na Balliol Collegeu u Oksfordu, gde je kasnije i predavao. Tokom Drugog svetskog rata radio je u britanskoj vojnoj obaveštajnoj službi, a posle rata vratio se akademskom radu u Oksfordu, gde je postao profesor moralne filozofije. Ostin je najpoznatiji po istraživanjima načina na koji jezik funkcioniše u svakodnevnoj upotrebi. Umesto da se usredsredi samo na to da li su iskazi istiniti ili lažni, pokazivao je da govorom često nešto i činimo: obećavamo, naređujemo, upozoravamo, izvinjavamo se, proglašavamo, pitamo ili savetujemo. Iz tih analiza razvila se teorija govornih činova, koja je snažno uticala na filozofiju jezika, lingvistiku, pragmatiku, teoriju komunikacije i književnu teoriju. Njegova najpoznatija knjiga, Kako delovati rečima (How to Do Things with Words), nastala je na osnovu predavanja koja je držao na Harvardu 1955. godine u okviru ciklusa William James Lectures, a objavljena je posthumno 1962. godine. U toj knjizi razlikuje lokucione, ilokucione i perlokucione činove i razvija pojam performativnih iskaza, odnosno izjava kojima se sama radnja izvršava izgovaranjem. Ostin nije za života objavio mnogo knjiga, ali su njegova predavanja i eseji imali ogroman uticaj. Njegov metod zasnivao se na veoma pažljivom proučavanju stvarne jezičke upotrebe i nijansi značenja. Smatrao je da filozofske zabune često nastaju zato što se reči izdvajaju iz svojih konkretnih situacija upotrebe. Umro je 8. februara 1960. godine u Oksfordu, u četrdeset osmoj godini života. Iako je njegov opus relativno obiman u manjoj meri nego kod mnogih savremenika, Ostin se smatra jednim od ključnih mislilaca moderne filozofije jezika, a njegova teorija govornih činova ostala je trajno uticajna u humanističkim i društvenim naukama.

MG P78 (N)