ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 359
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Najgore u tome je to što srpske vlasti, srpska lingvistička i intelektualna „elita“ još ne shvataju (ili neće da shvate) kakvu je to antikulturnu, antisrpsku, antiduhovnu, antipravoslavnu, razbijačku i poraznu identitetsku ulogu odigralo u srpskom narodu kada je stiglo do toga da su danas svi gradovi Srbije javno okupirani u ispisima engleskim jezikom i u srpskom jeziku hrvatskom abecedom, a u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske se zaključuje da dva alternativna pisma, suprotno normi svakog drugog jezika u Evropi i svetu, „ne mogu biti štetna u srpskoj kulturi“ u kojoj je hrvatska, normirana kao alternativna, gajica zauzela preko 90 odsto prostora u jeziku Srba a srpska ćirilica i srpski jezik sve su ređe u upotrebi među Srbima.

Kada iz susedne Hrvatske danas neko prvi put pređe granicu sa Srbijom mora da se upita da li je on to zaista prešao granicu ili je još u Hrvatskoj. Čuli smo svedočenja Srba kojima su u posetu došli prijatelji iz Hrvatske – da su, snebivajući se, kazali svom domaćinu: „Malo smo iznenađeni. Mislili smo da je u Srbiji u prevlasti ćiriličNo pismo… Nismo verovali da se i u Srbiji tako masovno piše latinicom…

Ni gosti Hrvati ni domaćini Srbi nerado bi međusobno raspredali dalje tu priču jer u to nisu dovoljno ni upućeni niti su voljni da „čačkaju mečku“, jer su to stvari koje se nerado spominju među ljudima s dobrim namerama. O tome raspravljaju ozbiljno samo oni kojima je, pre svega, do istine i na tom polju stalo i kojima je važno da i srpski narod, kao svaki drugi, čuva svoj kulturni i nacionalni identitet.

A šta je istina do koje u Srbiji nije baš lako svuda dođi, jer se prećutkuju u javnosti i među jezičkim stručnjacima sve knjige, na primer, Udruženja „Ćirilica“ (2001-2018). U njihovih objavljenih oko 20-ak istina o srpskom i hrvatskom pismu pročešljano je, od početka do kraja (od 1060. do 2018), ono što je čista istina o progonima srpske ćirilice na balkanskim prostorima, o njenim zabranjivanjima, o političkoj i fizičkoj favorizaciji latinice gajice umesto srpske azbuke, kao i o načinima i razlozima te favorizacije i danas iako je Ustav Srbioje 2006. u Članu 10. u skladu s evrospkom i svetskom praksom, vratio srpski jezik svome ćiriličkom pismu. Ali, nije u Pravopisu i srpskoj institucionalnoj lingvistici ispoštovan Ustav, vlasti ga ne sprovode i tako ostaje na snazi u praksi, u javnosti u pisanju srpskim jezikom hrvatsko pismo (gajica) čak preko 90 odsto. Srpska ćirilica (vukovica, kako se još danas zove među lingvistima) šćućurila se kao bedno, odrpano i poniženo sudbinom siroče u uglu od desetak procenata, koji se stalno smanjuju u pisanoj javnosti. Politička, intelektualna i, pre svega, lingvistička „elita“ (ona koja je, s obzirom na katastrofalne rezultate cepanja srpskog jezika i zatiranja srpske azbuke, dobro plaćena za čuvanje srpskog jezika i srpske ćirilice u institucijama: Matici srpskoj, SANU-ovom Institutu za srpski jezik, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, pre svega) nikako da se seti da u normiranju jezika Srba primeni obavezujuću odredbu s narodnog referenduma za Ustav Srbije iz 2006. godine, vlasti ne usklađuju i dalje s Ustavom Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, pa se tako produžavaju osnovna pravila iz Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i „ravnopravnosti“ pisama u njemu iz 1954. godine, nastavlja se srpski „svetski izum“ o „bogatstvu dvoazbučja“ u jednom srpskohrvatskom, sada i srpskom jeziku. Nastavlja se ponižavanje Srba, njihovog jezika, srpske kulture, srpske (ćiriličke, pravoslavne) tradicije i satire se osnovna okosnica koja čini srpski kulturni i nacionalni identitet.

Srpski lingvisti misle da su sve plaćene lingvističke obaveze u vezi s ćirilicom posvršavali, pa se nude Ministarstvu kulture da obave i pravničke poslove

Kad i bude pokušaja u vlasti (kao nedavno u Ministarstvu kulture Srbije Vladana Vukosavljevića) da se vrati život srpskom pismu u jeziku Srba, srpski lingvisti kao pozvani savetnici ne predlažu, neophodnu i jedino svrhovitu, izmenu norme u Pravopisu srpskoga jezika u vezi s rešenjem pitanja pisma, što je njihov osnosvni zadatak, nego predlažu oni novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, preuzimajući tako ulogu ne lingvista, za šta su jedino plaćeni, nego ulogu pravnika koji na osnovu Ustava treba da uobliče kao široku javnu obavezu ono što određuje Ustav koji je narod izglasao na referendumu. Srpski lingvisti tako, izgleda, misle da su oni sve svoje naučne obaveze iz srpskog jezika posvršavali i sada hoće da pređu u pravničku profesiju!

U srpskom narodu se, tako, proizveo i samoproizveo već snažan antićirilički „drugosrbijanski novoidentitet“ koji neće ni da čuje za pokušaje da se i srpski narod u svom jeziku objedini, konačno, na jednom izgovoru i jednom pismu, kao što su se objedilili danas svi drugi narodi, pa čak i oni koji su se nedavno nacionalno preimenovali i(li) svoj identitet umnogome grade na nekavoj Srbima neshvatljivoj mržnji prema njima. A ta mržnja kao da jača zbog činjenice da se danas u vezi sa srpskim jezikom i pismom, umnogome ne slažu ni sami Srbi. Već su „izrođeni“ mnogi Srbi koji se (samo)mrze do te mere da nimalo ne zaostaju u mržnji prema srpskoj azbuci u poređenju i sa onima koji su spremni da iščekićaju u Hrvatskoj svaku tablu ispisanu srpskim jezikom i ćirilicom. Ta „samomrzačka strast“ mnogih Srba nazvanih „drugosrbijanci“ prema nacionalno zdravom i normalnom Srpstvu toliko je jaka da je u sarkazmu prema svemu što se napiše srpskom ćirilicom i svemu što se zalaže za prirodno očuvanju srpskog identiteta u srpskom jeziku i pismu nadmaša često čak i ono što se pojavi kao antićiriličko i antisrpsko prema nekim pojedincima i u Hrvatskoj.

Zaključak: Antićirilička „drugosrbijanska“ mrzačka euforija nalazi pokriće kod srpskih lingvista u njihovom Pravopisu sa dva pisma samo za Srbe

Srpska je velika i preteća nesreća što je antićirilička euforija „drugosrbijanaca“ našla utemeljenje među srpskom spomenutom na početku plaćenom od države Srbije „elitom“ koja niti sme niti želi da se i u srpskom narodu i u njegovom jeziku uspostavi ustavna, normalna praktična norma poput svake druge takve norme u svakom drugom jeziku Evrope, gde ta „elita“ u Srbiji smatra da nam je mesto. Oni vređaju normalnu srpsku naučnu lingvističku i svaku drugu pamet koja ne može da ne vidi i da ne ističe da je samo jezik Srba smišljeno, posebno uspešno, posle Novosadskog dogovora (1954) u Matici srpskoj razapet na dva pisma, pri čemu se od 1954. godine pa sve do danas u javnosti na sve načine, pa i po ličnim „ćefovima“ i na silu sprovodila favorizacija hrvatske gajice u Srbiji i širom Srpstva, koja je upotrebljena za zamenjivanje srpske ćirilice koje su samo za Srbe proglašene u upotrebi kao „ravnopravne“, a to je tako proglašeno da bi ispalo kako, kada se nasilno zameni ćirilica, ne ispadne da je to nasilje i neprihvatljiv nečiji ćef, nego da se to čini pod „ravnopravnošću“, a to znači da se sprovodio princip da je zanmena ćirilice hrvatskom latinicom – „ravnopravnost“, a ako bi se, obratno, hrvatska latinica u jeziku Srba zamenila srpskom ćirilicom, to bi se smatralo ne samo „neravnopravnošću“ za hrvatsku latinicu nego i „srpski šovinizam“, „srpskim nacionaliozam“, „srpskim fašizmom“ i sl. Tako se Srbima dogodilo ono što nikom nije u svetu – za „fašizam“ se proglašavaju oni Srbi koji smatraju da srpski jezik treba pisati samo srpskim pismom, a druge jezike pisati njihovim pismima, kako to inače jeste u Evropi i svetu. Istina, čak ni pojedinci u Hrvatskoj ne proglašavaju sve Srbe koji žele da svoj jezik pišu svojim pismom „fašistima“, nego samo „neprijateljima“. U tom ocrnjivanju Srba koji su za (o)čuvanje svoje kulture i svog identiteta na svom pismu prednjače, kako rekosmo, mnogi srpski svemrzeći u Srpstvu „drugosrbijanci“.

I tako, srpske vlasti, srpski plaćeni lingvisti i filolozi, umesto da u Pravopisu srpskog jezika reše pitanje srpske ćirilice u skladu s Ustavom i praksom u evropskoj i svetskoj lingvistici, oni svojim „bogatstvom dvoazbučja“ i „ravnopravnošću pisama“ iz srpskohrvatskog jezika, što je imalo za cilj zabludnu i nasilnu favorizaciju (hrvatske) latinice umesto savršene srpske azbuke, u stvari, praktično drže stranu „drugosrbijanaca“ – najvećih mrzitelja Srba ćiriličke i pravoslavne orijentacije i srpske tardicionalne pisane kulture, plašeći srpski narod „mečkinim rešetom“ da, tobož, ne možemo sačuvati srpski jezik i dubrovačku književnost drukčije no da zadržimo latinicu iz „srpsko-hrvatske jezičke zajednice“ u svom svakodnevnom jeziku kojim se sporazumevamo međusobno.


Dragoljub Zbiljić