Драгица Ђекић (рођ. Танасић) (1952–2024) рођена је у Подновљу, општина Добој, од оца Здравка и мајке Савице – Саје. По завршетку основне школе у родном Подновљу, завршила је Учитељску школу у Дервенти 1972, Педагошку академију у Тузли, Одсек за српски језик и књижевност 1974. године, када се и запослила. После неколико година уписала је студије уз рад на Филолошком факултету у Београду на истој студијској групи, али их је из породичних разлога прекинула. Касније је студије наставила и дипломирала на Филозофском факултету у Бањој Луци. Цео свој радни век провела је радећи у школи. По окончању Педагошке академије запослила се у септембру 1992. године у ОШ у Јоховцу код Добоја. Од јесени 1992. године радила је у Основној школи „Април“ у Дервенти, а последњих десетак година и као заменик директора, па директор школе, али никад није сасвим оставила школски дневник.Драгица Ђекић је била члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Као угледни књижевник и културни радник има одредницу у Енциклопедији Републике Српске.Објавила је књиге: „Сањам снове плаве“, „Обојено небо“, „Плави облак“, „Цврчак није код куће“, „Док сањаре звијезде“, „Дуга у капи росе“, „Дјечије се коло вије“, „Филип Вишњић“, „Вук Караџић“, „Шумска прича“ у два издања – на српском и македонском језику у Скопљу. „Голгота Чардака“, „Повратак“, „Дванаест“ (о уморству бањалучких беба 1992), „Два чуперка“, „Ћирило и Методије“ и „Вилин коњиц“ (постхумно), те сликовнице „Шарена дружина“ „Распјевана дружина“, „Запловићу на облаку“. Заступљена је у „Лексикону писаца просветних радника II“ (Партенон, Београд, 2003; у избору из љубавног поетског стваралаштва „Крилате руке љубави“ (Просветни преглед, Београд, 2004) године; у Антологији српског песништва за децу „Дете је најлепша песма“, коју је приредио Слободан Станишић (Београд 2007), те у антологији „Књига радости“ – српско песништво деци и о деци – на руском и српском језику, коју је сачинио руски слависта Андреј Базилевски (издавачи „Вахазар“ Москва, „Источник“ Торонто и „Просвета“ Београд, 2012). Такође је заступљена у „Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању“ („Пчелица“ Чачак, 2015). Заступљена је и у књизи „Гарави сокак“, Инђија, 2017. год., а такође и у „Зборнику духовне поезије“ са Седмог међународног сабора духовне поезије у Раковици (Београд, 2017). Песме су јој објављиване у Републици Српској, Србији, Хрватској, Македонији и Русији.Издавала је шаљиви лист „Април“ (од 1998. до 2000. год.) и „Ђачко перо“ (2000. и 2001. године), први ђачки часопис у Републици Српској, у коме су сарађивали ђаци из Републике Српске и Србије. Основала је „Секцију за дјечји осмијех“, у којој је деловало више секција које су имале наступе у Републици Српској и Србији. Осмислила је и организовала једанаест фестивала хумора у Дервенти од 2004. до 2014. године. Хор Секције за дјечји осмијех „Април“ из Дервенте снимио је ЦД с дечијим песмама Драгице Ђекић под називом „Школа“. У „Просветном прегледу“ , Београд, јуна 2003. године, у додатку „Педагошка пракса“ обрађена је наставна јединица „Глаголски додаци“ на стиховима песме „Васо“ Драгице Ђекић и одломку Ћопићеве „Баште сљезове боје“.За свој књижевни рад Драгица Танасић Ђекић је добијала значајна признања. На Фестивалу хумора у Лазаревцу 1998. године освојила је треће, а на истом фестивалу 1999. и 2000. године – прво место. Њена књига „Обојено небо“ ушла међу десет најзапаженијих књига на Шестом међународном сајму књига у Новом Саду („Борба“, Књижевни додатак, 27. 4. 2000). На Првом међународном конкурсу литерарног стваралаштва посвећеном Николи Тесли, који је расписао Педагошки покрет Србије и Клуб младих математичара „Архимедес“ у Београду 2006. године, Драгица Ђекић добила је прву награду за песму „Тесла је свјетлост“. На конкурсу који је расписао Педагошки покрет Србије и часопис „Породична педагогија“ у Београду 2007. године добила је трећу награду за песму „Нова химна Востани Сербије“. На Вуковом педагошком сабору у Лозници 8. 11. 2007. године добила је Вукову повељу „за врхунска остварења у истраживању националне културе и педагошке баштине“. На конкурсу „Кочићевим сатиричним пером“, који је расписао КУД „Петар Кочић“ из Челарева и КК „ДИС“ из Бачке Паланке добила је прву награду за песму „Кочићеви непреболи“.Дана 28. августа 2008. године добила је Великогоспојинску повељу са златним грбом града Дервенте, као највише општинско јавно признање за посебан вишегодишњи допринос развоју културе на подручју општине Дервента те промовисање Дервенте шире од Републике Српске и БиХ.******Autor Dragica ĐekićNaslov Plavi oblakTvrdi povez, veliki format7/6