Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

,Nolit 1981,
220 strana
Јаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник `Првозвани Андреја` 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали `браћа Таборџије`. О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију (`латинску школу`) у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао `Темишварски Гласник`, скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник `Недељног листа` у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године `уочи Ивандана`, где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић `Сарајлија`. Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).*