Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

lepo očuvano



„Hazarski rečnik“ je remek-delo srpske književnosti i najpoznatiji roman Milorada Pavića objavljen 1984. godine. Ovaj „roman-leksikon“ stekao je svetsku slavu, preveden je na skoro 40 jezika i proglašen za „prvi roman XXI veka“ zbog svoje revolucionarne strukture.

Hazarski rečnik nije samo čudesni roman o nestanku jednog naroda i jedne civilizacije, o raspravi između tri najznačajnije religije koja je i danas aktuelna, već roman o tajnama života i čovekovih osećanja, o istoriji i savremenosti, o vremenu i prostoru, o poreklu ljudskog bića između neba i zemlje i sudbini savremenog sveta između ujedinjavanja država i iščezavanja naroda.

Roman postoji u dve verzije (muškom i ženskom primerku) koje se razlikuju u samo jednom ključnom pasusu.

Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik.

Pavić je bio prozni pisac, pesnik, dramski pisac, istoričar srpske književnosti 17−19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik SANU. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Njegov otac je bio slikar i vajar i radio je u prosveti, kao i Pavićeva majka. Sam Pavić je navodio da je jedan njegov predak objavio zbirku pesama u Budimu 1766.[1]

Milorad Pavić diplomirao je 1954. na Univerzitetu u Beogradu, na tadašnjem (starom) Filosofskom fakultetu, na grupi za jugoslovensku književnost. Doktorirao 1966. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, sa temom „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“.

Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).

U periodu od 1974. bio je vanredni, a od 1977. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a u periodu 1977-79. bio je dekan. Do penzionisanja 1993. radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odeljenju za istoriju.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.

Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine.

Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu.

Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.

Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.

Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Legat porodice Pavić koji uključuje i deo zaostavštine njegovih roditelja Zdenka i Vere Pavić nalazi se u „Adligatu”.

Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Ključni romani:
- Predeo slikan čajem (1988): Roman organizovan u obliku ukrštenih reči koji se može čitati vodoravno i uspravno.
- Unutrašnja strana vetra (1991): Roman o Heri i Leandru koji ima dva početka i čita se sa obe strane knjige do susreta u sredini.
- Poslednja ljubav u Carigradu (1994): Priručnik za gatanje u obliku tarot karata, gde svako poglavlje odgovara jednoj karti.
- Kutija za pisanje (1999): Interaktivni roman koji prati tajne skrivene u fiokama jednog pisaćeg stola.
- Unikat (2004): Detektivski roman koji ima čak stotinu različitih završetaka, ostavljajući čitaocu izbor.

Značajne zbirke priča:
- Gvozdena zavesa (1973): Prva Pavićeva zbirka pripovedaka koja je najavila njegov prepoznatljiv magični realizam.
- Konji svetoga Marka (1976): Priče bogate vizantijskim motivima, fantastikom i istorijskim mitovima.