Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

LAJOŠ ZILAHI 1- 10

Izdavač Bratstvo Jedinstvo
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
1. Grad izbeglica
2. Kad duša zamire
3. Begunac
4. Samrtno proleće
5. Zarobljenici
6. Purpurni vek
7. Ararat I
8. Ararat II
9. Razbesneli anđeo
10. Osveta oružja

Bratstvo jedinstvo Novi Sad 1975


Lajos Zilahi, pisac i publicista je bio jedan od najuspešnijih pisaca mađarske književnosti. Bio je i moderan tekstopisac, preduzetnik i vlasnik novinske kuće.

“ Mi smo pisci koji žive sredinom dvadesetog veka i pokušavamo da razmišljamo, profesionalno pratimo nove misli koje se pojavljuju u čitavom čovečanstvu, a mi se polako uveravamo – i to verovanje je dublje iz dana u dan – da ljudsko društvo ima veliki potencijal u svim tačkama globusa – ide ka prosperitetu. ”

Ova izjava čini osnovu svih misli u delima Lajoša Zilahija.

Rođen je 27. marta 1891. godine u Salvadoru. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Budimpešti i jedno vreme radio u advokatskoj kancelariji.
Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i bio je teško ranjen u borbi.

Njegov prvi, blago erotski i lirsko-emocionalni ljubavni roman SAMRTNO PROLEĆE, postigao je veliki uspeh i učinio ga poznatim i van granica Mađarske.

Jedno od osnovnih obeležja njegovih radova između dva rata bila je društvena i moralna kriza, kao posledica Prvog svetskog rata. Sve vreme je imao značajnu ulogu u javnom životu, pokušavajući neuspešno da posreduje između zvanične politike Hortijevog sistema i levičarske inteligencije, na inicijativu Novog intelektualnog fronta.

Osnovao je sopstvenu filmsku produkciju i angažovao poznate mađarske glumce, snimajući SAMRTNO PROLEĆE, a za scenografiju je koristio svoj nameštaj, dok su sekvence na selu, snimane na njegovom ličnom imanju.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, on se sve više protivi Hortijevom režimu i fašizmu, a odmah po završetku rata, otputovao je u Ameriku, službeno, da se više nikada nije vratio. Izbeglištvo mu je teško palo, a u Americi je napisao roman o porodici Dukaj, dajući detaljan prikaz moralne dezintegradije i dekadencije mađardske aristorkatije.

Mogao je u Americi pristojno da živi od svog rada ali mu je emigraija teško padala. Toliko je želeo da se vrati kući, da je početkom šezdesetih kupio je kuću u Novom Sadu, a često je išao do granice da bi video svoju domovinu, bar izdaleka.
Tek je 1973. godine smogao snage da ode u rodnu Mađarsku, gde je predao molbu za repatrijaciju svojoj supruzi, Piroški Barczi.
Međutim, to više nije bilo moguće.
Umro je 1. decembra 1974. godine u Novom Sadu.
Na kraju, urna sa njegovim pepelom je postavljena na groblju Farkasreti u Budimpešti.

O sebi je govorio: `U Americi mi govore da sam komunista, kod kuće da sam reakcija, tako da ne znam šta mi stvara veću gorčinu`.
TVRD POVEZ, ZAŠTITNI OMOT

KUT. N. KOM.