ISBN: 112
Godina izdanja: 1973, 1975, 1978
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autorke: Emili Bronte, Šarlot Bronte, En Bronte / Emily Brontë, Charlotte Brontë,
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd
Godina: 1973, 1975, 1978
Obim: 462 + 633 + 595 + 567 + 543 str.

Za ljubitelje klasične književnosti, komplet od 5 knjiga sestara Bronte predstavlja jedno od najvrednijih izdanja na našim prostorima, koje obuhvata najznačajnija i najlepša dela Šarlot, Emili i En Bronte.

Ovaj kultni komplet tradicionalno obuhvata sledećih 5 naslova:
1. Džejn Ejr (Jane Eyre) – Šarlot Bronte
2. Orkanski visovi (Wuthering Heights) – Emili Bronte
3. Stanarka napuštenog zamka (The Tenant of Wildfell Hall) – En Bronte
4. Vilet (Villette) – Šarlot Bronte
5. Šerli (Shirley) – Šarlot Bronte


1. Džejn Ejr (Šarlot Bronte)
Ovo je jedan od najpopularnijih romana svetske književnosti i priča o odrastanju istoimene junakinje. Džejn je siroče koje, uprkos teškom detinjstvu i surovom vaspitanju, uspeva da sačuva svoj integritet, ponos i oštar um. Ona dobija posao kao guvernanta na imanju misterioznog gospodina Ročestera. Između njih se rađa duboka i strastvena ljubav, ali mračna tajna koju Ročester skriva na tavanu svog imanja preti da uništi sve. Roman je revolucionaran jer donosi lik žene koja traži jednakost i slobodu izbora.


2. Orkanski visovi (Emili Bronte)
Jedini roman Emili Bronte ubraja se u najveća remek-dela svetske književnosti, prepoznatljiv po svojoj divljoj, mračnoj i gotskoj atmosferi. Radnja prati opsesivnu, destruktivnu i bezvremensku ljubav između Hitklifa, prgog siročeta, i Ketrin Ernšo, devojke iz bogate porodice. Kada ga Ketrin izda i uda se za drugoga zbog društvenog statusa, Hitklif posvećuje svoj život brutalnoj i hladnokrvnoj osveti.


3. Stanarka napuštenog zamka (En Bronte)
Ovaj roman se danas smatra jednim od prvih feminističkih dela u istoriji. Priča prati misterioznu udovicu Helen Grejam koja se useljava u napušteni zamak sa malim sinom, izazivajući ogovaranja u konzervativnom komšiluku. Kroz njen dnevnik saznajemo strašnu istinu...En Bronte je u ovom delu hrabro i realistično ogolila probleme braka, alkoholizma i potlačenog položaja žena u viktorijanskom društvu.


4. Vilet (Šarlot Bronte)
Mnogi kritičari smatraju ovaj roman najzrelijim i psihološki najdubljim delom Šarlot Bronte, koje se u velikoj meri oslanja na njen stvarni život. Glavna junakinja Lusi Snou, nakon porodične tragedije, ostaje potpuno sama na svetu. Ona odlučuje da ode u izmišljeni francuski grad Vilet, gde se zapošljava kao učiteljica u internatu. Roman je izuzetna studija o usamljenosti, čežnji, neuzvraćenoj ljubavi i unutrašnjoj snazi žene koja pokušava da preživi u svetu u kojem nikoga nema.


5. Šerli (Šarlot Bronte)
Za razliku od intimnijih ispovednih romana, Šerli je društveno-politička drama smeštena u vreme Napoleonovih ratova i industrijske revolucije. Knjiga prati dve potpuno različite žene: Karolinu Helston, povučenu i nežnu devojku koja pati zbog neostvarene ljubavi, i Šerli Kildar, bogatu, nezavisnu i energičnu naslednicu koja sama upravlja svojim imanjem. Kroz njihovo prijateljstvo i sudbine, Šarlot Bronte briljantno opisuje klasne sukobe, radničke bune i ograničene mogućnosti koje su žene tog doba imale u društvu.




Bronte su bili književna porodica iz devetnaestog veka, rođena u selu Tornton, a kasnije povezana sa selom Hejvort u zapadnom Rajdingu Jorkšira u Engleskoj. Sestre Šarlot (1816–1855), Emili (1818–1848) i En (1820–1849) su poznate pesnikinje i romanopisci. Kao i mnoge savremene spisateljice, objavljivale su svoje pesme i romane pod muškim pseudonimima: Kjurer, Elis i Akton Bel, prvobitno. Njihove priče privukle su pažnju svojom strašću i originalnošću odmah nakon objavljivanja. Šarlotina Džejn Ejr bila je prva koja je doživela uspeh, dok su Emilini Orkanski visovi, Enina Stanarka napuštenog zamka i druga dela kasnije prihvaćena kao remekdela književnosti.

Tri sestre i njihov brat Branvel (1817–1848) bili su veoma bliski. Kao deca, razvijali su svoju maštu prvo kroz usmeno pripovedanje i igru, smeštenu u zamršeni imaginarni svet, a zatim kroz zajedničko pisanje sve složenijih priča smeštenih u njihov izmišljeni svet. Smrt njihove majke i dve starije sestre obeležila ih je i duboko uticala na njihovo pisanje, kao i njihovo izolovano odrastanje. Odgajani su u religioznoj porodici. Rodno mesto Bronteovih u Torntonu je mesto hodočašća, a njihov kasniji dom, župni dvor u Hejvortu u Jorkširu, sadašnji Bronte pariški muzej, svake godine ima stotine hiljada posetilaca.

Porodica koja je izrodila toliko dobrih umjetnika i koju je zadesilo toliko nesreća i tužnih scena u životu je svakako porodica Bronte. Najpoznatije iz porodice su sestre Šarlot, Emili i En. Kada je Šarlot imala samo pet godina umrle su im dvije starije sestre i majka. Tako su tri sestre i njihov brat Branvel ostali sami sa ocem u velikom siromaštvu. Iz najbolje namjere otac ih šalje u internat ne znajući kakvi uslovi tamo vladaju. Taj period života u veoma lošim uslovima ostao im je urezan u pamćenje i često se pojavljivao u njihovim djelima. Da bi imale veće šanse da objave svoja djela sestre su koristile pseudonime. Njihova djela prije iako su bila zapažena nisu bila odmah shvaćena. Ta djela se još uvijek čitaju svuda širom svijeta.



Šarlota Bronte (engl. Charlotte Brontë; Tornton, 21. april 1816 — Havort, 31. mart 1855) bila je engleska spisateljica i najstarija od tri sestre Bronte, čija se dela smatraju vrhuncima engleske književnosti.

Šarlota Bronte je rođena u Torntonu u Jorkširu, Engleska, kao treće od šestoro dece, od oca Patrika Brontea (bivši „Patrik Brunti“), irskog porekla i njegove žene, Marije Branvel. U aprilu 1820. porodica Bronte se odselila u Havort, gde je Patrik radio i služio misu kao katolički sveštenik. Marija Branvel Bronte je umrla od raka 15. septembra 1821, ostavivši petoro kćeri i sina na odgajanje svojoj sestri Elizabet Branvel. Avgusta 1824, Šarlota je sa još tri svoje sestre poslata na školovanje u „Daughters` School“ (za koju kažu da je uticala na predstavljanje Lowood škole u njenom delu Džejn Ejr). Loše uslove je Šarlota uspela da izdrži i preživi, ali je uticalo na njeno zdravlje, što na fizičkom, tako i na psihičkom, preživljavajući smrt njenih dveju starijih sestara, Marije (rođene 1814) i Elizabet (rođene 1815), koje su umrle od tuberkuloze godine 1825, ubrzo posle napuštanja škole.

Kući, preživela deca - Branvel, Emili, i En – bila su inspirisana očevom bibliotekom opremljenom piscima kao što su Volter Skot, Lord Bajron, 1001 noć itd. Zajedno su počeli izmišljati priče i nepoznata kraljevstva. Šarlota i Branvel su napisali priču o svojoj izmišljenoj zemlji, Angriji, dok su Emili i En pisali članak o svojoj izmišljenoj zemlji pod nazivom Gondal. Neke sage tih priča i dan danas postoje i bude radoznalost istoričara i biografa zato što otkrivaju način razmišljanja porodice Bronte u svojim najranijim godinama.

Šarlota je nastavila svoje školovanje u školi „Roe Head“ od 1831. do 1832, gde je srela istomišljenike i buduće prijatelje, Elen Nasi i Meri Tejlor. Šarlota se vratila u školu, ali ovog puta kao učiteljica od 1835. do 1838. Godine 1839. ona je uzela prvu od mnogih pozicija kao guvernanta raznih porodica u Jorkširu, i to je radila sve do 1841. 1842. ona i Emili su otputovale do Brisela. Zbog putničkih troškova, Šarlota je podučavala engleski jezik, a Emili muziku. Ubrzo je iskrsao problem i njih dve su se vratile kući zbog smrti njihove tetke Elizabet Branvel, koja im se pridružila u porodici posle smrti njihove majke, preminuvši u oktobru, 1842. Šarlota se vratila sama u Brisel, januara 1843, da bi prihvatila mesto učiteljice. Njen drugi boravak tamo nije bio baš posebno srećan; bila je usamljena i nedostajala joj je kuća. Konačno se vratila kući januara 1844. i kasnije našla inspiraciju u događajima u Briselu za svoj roman „Profesor“.

Maja 1846, Šarlota, Emili, i En izdale su kolekciju poezije pod pseudonimom. Uprkos činjenici da knjiga nije privukla neku posebnu pažnju (prodate su samo dve kopije) sestre su nastavile da pišu svoja sledeća dela. Šarlota je nastavila pod svojim imenom „Currer Bell` kada je izdala svoja dva prva romana.

Njeni romani su:
Džejn Ejr, izdat 1847.
Širli, izdat 1849.
Vilet, izdat 1853.
Profesor, napisala je pre Džejn Ejr ali ga je odbilo više izdavača tako da je objavljen tek posthumno 1857.

Dosta se spekulisalo u ono vreme da li je Currer Bell stvarno bio muško ili žensko.

Šarlotina dela su pisana veoma emocionalnim stilom, posebno roman `Džejn Ejr`. U svoje vreme izazvao je pravu buru opisom ljubavne strasti koja junakinja oseća prema gospodinu Ročesteru i njenim ponosnim i nezavisnim stavom. Njen sledeći roman `Širli` opisuje društvene odnose u Engleskoj tokom industrijalizacije i odlikuje se snažnom, odlučnom junakinjom kakva je ondašnjoj književnosti bila krajnje neubičajena. `Vilet`, zasnovan na Šarlotinim sećanjima na Brisel, današnja kritika smatra studijom ženske emocionalne represije.

Šarlotin brat, Branvel, jedini sin u porodici, umro je od hroničnog bronhitisa izazvanog pićem, u septembru 1848, mada je Šarlota bila ubeđena da je za njegovu smrt kriva tuberkuloza. Emili i Ana su obe umrle od tuberkuloze decembra 1848. i maja 1849,.

Šarlota i njen otac su sada ostali sami. Zbog uspeha njenog romana Džejn Ejr, izdavači su je ubedili da poseti London, gde je otkrila svoj pravi identitet i gde je počela da se kreće u malo većim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima. Uprkos svemu, nikad nije napustila Havort više od par nedelja.

Juna 1854, Šarlota se udala za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Ona je umrla devet meseci kasnije tokom svoje prve trudnoće. Na sertifikatu umrlice piše kao uzrok smrti tuberkuloza, ali danas se pojavljuju i dokazi da je možda umrla i od tifusa. Šarlota je sahranjena ispred crkve „St. Michael“ u Havortu u Engleskoj.




Emili Džejn Bronte (engl. Emily Jane Brontë; Tornton, 30. jul 1818 — Havort, 19. decembar 1848) bila je engleska književnica i pesnikinja. Najviše je poznata po delu Orkanski visovi, koji danas spada u klasike engleske književnosti.

Emili je rođena u selu Tornton u Jokširu, Engleska, od oca Patrik Brontea i Marija Branvel. Ona je od ukupno šestoro deca bila peta, starija od Ane i mlađa od Šarlote. Godine 1820, porodica se preselila Havort, gde je Emilinin otac prihvatio mesto sveštenika. To mesto će znatno uticati na Šarlotino pisanje i imati odjeka u njenim delima. U detinjstvu, posle smrti njihove majke, tri preostale sestre i njihov brat Branvel Bronte stvaraju imaginarnu zemlju (Angria, Gondal, Gaaldine), koje se pojavljuju u pričama koje su tada pisale. Jako malo od Emilinog rada iz tog perioda je ostalo sačuvano danas, sve se većinom izgubilo osim sitnih pesama u kojima se govorilo o njihovom detinjstvu.

Godine 1838, Emili započinje rad kao guvernanta u školi „Akademija za dame gospođice Pačet“ (Miss Patchett`s Ladies Academy). Kasnije sa svojom sestrom Šarlotom konkuriše za rad u privatnoj školi u Briselu. Obe su kasnije otvorile sopstvene škole u svojoj kući, ali nažalost nisu imale učenika.

Kasnije Emili, i sestre Šarlota i En, udružuju snage objavljujući zbirku pesama 1846. Da bi izbegle predrasude prema ženskim autorima sestre Bronte koriste druga imena zadržavajući samo početna slova svojih sopstvenih imena. Šarlota (Charlotte) postaje Kurer Bel (Currer Bell), En (Anne) postaje Ekton Bel (Acton Bell), a Emili (Emily) postaje Elis Bel (Ellis Bell).

Godine 1847 objavljuje svoj jedini roman, Orkanski visovi, kao drugu u kompletu od tri knjige koju su zajedno izdale sestre (treća knjiga je Agnes Grej koju je napisala En). Kada su Orkanski visovi prvi put izašli kritika je bila veoma mešovita. Neki su je hvalili, a neki su je ružili. Uprkos tome knjiga je postala i ostala veliki klasik. Godine 1850, Šarlota opet objavljuje Orkanske visove ali ovog puta kao zasebnu knjigu i pod Emilinim pravim imenom.

Kao i svoje sestre, Emilino zdravlje je bilo poljuljano oštrim tempom i životom što u školi tako i u kući. Umrla je 19. decembra 1848. od Tuberkuloze, odmah posle sahrane svoga brata u Septembru iste godine. Sahranjena je ispred crkve „St. Michael“ i pokopana sa svojom omiljenom punjenom životinjom, majmunom po imenu Dejv, ali je kasnije otkopan i igračka majmuna je sada izložena u Bronte muzeju u Harvortu.

Orkanske visove Emili Bronte je prvi put objavio u Londonu 1847. godine Tomas Kotli Njubi, pojavivši se kao prva dva toma trotomnog kompleta koji je uključivao Agnes Grej En Bronte. Autori su štampani kao Elis i Ekton Bel; Emilino pravo ime pojavilo se tek 1850. godine, kada je odštampano na naslovnoj strani uređenog komercijalnog izdanja. Inovativna struktura romana donekle je zbunila kritičare.

Nasilje i strast Orkanskih visova naveli su viktorijansku javnost i mnoge rane recenzente da pomisle da je to napisao čovek. Prema Džulijet Gardiner, „živa seksualna strast i moć njenog jezika i slika impresionirali su, zbunili i zgrozili recenzente. Književni kritičar Thomas Joudrei dalje kontekstualizuje ovu reakciju: „Očekujući da će nakon Džejn Ejr Šarlote Bronte biti uvučena u ozbiljan Bildungsroman, bili su šokirani i zbunjeni pričom o nekontrolisanim primarnim strastima, prepunom divljačke okrutnosti otvoreno varvarstvo“. Iako je roman dobio različite kritike kada je prvi put izašao i često je bio osuđivan zbog prikaza amoralne strasti, knjiga je kasnije postala engleski književni klasik. Emili Bronte nikada nije znala koliku je slavu postigla svojim jedinim romanom, pošto je umrla godinu dana nakon njegovog objavljivanja, u 30. godini.

Iako pismo njenog izdavača ukazuje da je Emili počela da piše drugi roman, rukopis nikada nije pronađen. Možda su Emili ili član njene porodice na kraju uništili rukopis, ako je postojao, kada ju je bolest sprečila da ga dovrši. Takođe je sugerisano da je, iako manje verovatno, pismo moglo biti namenjeno En Bronte, koja je već pisala Stanarka napuštenog zamka, njen drugi roman.

Emilino zdravlje je verovatno oslabljeno zbog teške lokalne klime i nehigijenskih uslova u kući, gde je voda bila kontaminirana oticanjem sa crkvenog groblja. Branvel je umro iznenada, u nedelju, 24. septembra 1848. Na njegovoj sahrani, nedelju dana kasnije, Emili se jako prehladila i prehlada je brzo prerasla u upalu pluća i dovela do tuberkuloze. Iako se njeno stanje stalno pogoršavalo, odbila je medicinsku pomoć i sve ponuđene lekove, rekavši da u blizini neće imati „doktora za trovanje“. Ujutro 19. decembra 1848. Šarlot je, u strahu za svoju sestru, napisala:

,,Ona iz dana u dan postaje sve slabija. Mišljenje lekara je bilo previše nejasno da bi bilo od koristi – poslao je neke lekove koje ona nije htela da uzme. Ovako mračne trenutke nikada nisam upoznao – molim se za Božju podršku svima nama."

U podne je Emili bilo gore; mogla je samo da šapuće. Poslednje reči je rekla Šarlot: „Ako ćeš poslati po doktora, odmah ću ga videti“, ali je bilo prekasno. Umrla je istog dana oko dva popodne. Prema Meri Robinson, ranom Emilinom biografu, to se dogodilo dok je ona sedela na sofi. Međutim, Šarlotino pismo Vilijamu Smitu Vilijamsu u kojem pominje Emilinog psa, Čuvara, koji leži pored njenog kreveta na samrti, čini ovu izjavu malo verovatnom.

Prošlo je manje od tri meseca nakon Branvelove smrti, što je navelo Martu Braun, kućnu pomoćnicu, da izjavi da je „gospođica Emili umrla od slomljenog srca zbog ljubavi prema svom bratu“ Emili je bila toliko mršava da je njen kovčeg bio samo 16 inča (40 centimetara) širok. Stolar je rekao da nikada nije napravio uži za odraslu osobu. Njeni ostaci su sahranjeni u porodičnom trezoru u crkvi Svetog Mihaila i svih anđela u Havortu.

Usamljena i povučena priroda Emili Bronte učinila je od nje misterioznu figuru i izazov za procenu biografa. Osim Elen Nusej i Luiz de Basoimpir, Emiline koleginice u Briselu, izgleda da nije stekla prijatelje van svoje porodice. Njena najbliža prijateljica bila je njena sestra Anne. Zajedno su delili svoj svet mašte, Gondal, i, prema rečima Elen Nasi, u detinjstvu su bili „kao blizanci“, „nerazdvojni saputnici“ i „u najbliskijoj simpatiji koja nikada nije prekidala“. Godine 1845. En je povela Emili da poseti neka od mesta koja je upoznala i zavolela za pet godina koje je provela kao guvernanta. Plan da posete Skarborou je propao i umesto toga sestre su otišle u Jork gde je En pokazala Emili Jork Minster . Tokom putovanja sestre su glumile neke od svojih likova Gondala.

Šarlot Bronte ostaje primarni izvor informacija o Emili, iako je kao stariju sestru, koja je o njoj javno pisala tek ubrzo nakon njene smrti, neki naučnici smatraju da nije neutralan svedok. Stivi Dejvis tvrdi da ju je Emili očigledno šokirala, do te mere da je možda čak posumnjala u zdrav razum svoje sestre. Nakon Emiline smrti, Šarlot je ponovo napisala svoj lik, istoriju, pa čak i pesme po prihvatljivijem (za nju i buržoasku čitalačku publiku) modelu. Biograf Kler O`Kalahan sugeriše da je putanja Bronteovog nasleđa značajno izmenjena biografijom Šarlote koju je napisala Elizabet Gaskel, ne samo zbog toga što Gaskel nije posetio Havort sve do Emiline smrti, već i zbog toga što Gaskel priznaje da ne voli ono što je znala o Emili u svojoj biografiji Šarlot. Kao što su O`Kalahan i drugi primetili, Šarlot je bila Gaskelov primarni izvor informacija o Emilinom životu i možda je preuveličala ili izmislila Emilinu slabost i stidljivost da bi se stavila u ulogu majčine spasiteljice.

Šarlot je predstavila Emili kao nekoga čija je prirodna ljubav prema lepotama prirode postala pomalo preuveličana zbog njene stidljive prirode, prikazujući je kao previše naklonjenu jorkširskim močvarama i nostalgiju za domom kad god je bila odsutna. Prema Lukasti Miler, u svojoj analizi biografija Bronte, „Šarlot je preuzela ulogu Emilinog prvog mitografa“. U predgovoru za drugo izdanje Orkanski visovi, 1850. godine, Šarlot je napisala:

,,Raspoloženje moje sestre nije prirodno bilo društveno; okolnosti su pogodovale i podstakle njenu sklonost ka povlačenju; osim da bi išla u crkvu ili prošetala brdima, retko je prelazila prag kuće. Iako je njeno osećanje prema ljudima u okolini bilo dobronamerno, odnose sa njima nikada nije tražila; niti, uz vrlo malo izuzetaka, ikada doživeo. A ipak ih je poznavala: znala je njihove puteve, njihov jezik, njihove porodične istorije; mogla je da čuje o njima sa interesovanjem, i da priča o njima sa detaljima, minutažom, slikovito i tačno; ali SA njima je retko razmenila reč."

O Emilinoj nedruštvenosti i izuzetno stidljivoj prirodi kasnije su mnogo puta pisali drugi autori. Prema Normi Krendal, njen „topao, ljudski aspekt“ se „obično otkrivao samo u njenoj ljubavi prema prirodi i životinjama“. U sličnom opisu, Književne vesti (1883) navode: „[Emili] je volela svečane barake, volela je sva divlja, slobodna stvorenja i stvari“, a kritičari potvrđuju da se njena ljubav prema močvarama manifestuje u Wuthering Heights. Tokom godina, Emilina ljubav prema prirodi bila je tema mnogih anegdota. Novine od 31. decembra 1899. daju narodni izveštaj da je „sa pticom i zverom [Emili] imala najintimnije odnose, a iz svojih šetnji često je dolazila sa mladuncem ili mladim zecem u ruci, tiho razgovarajući sa njim, sasvim sigurno, takođe, da je razumeo“. Elizabet Gaskel, u svojoj biografiji Šarlot, ispričala je priču o tome kako je Emili kaznila svog kućnog ljubimca čuvara psa zato što je ležao „na delikatnom belom platnu“ koji je prekrivao jedan od kreveta u Parsonagu. Prema rečima Gaskela, udarala ga je pesnicama dok nije bio „polu-slep” sa „nabučenim” očima. Ova priča je apokrifna, i protivreči se sledećem prikazu Emilinog i Čuvarovog odnosa:

Jadni stari Čuvar, Emilin verni prijatelj i obožavalac, kao da ju je razumeo kao ljudsko biće. Jedne večeri, kada su četvorica prijatelja sedeli blizu vatre u dnevnoj sobi, Čuvar se naterao da stane između Šarlote i Emili i došao se u Emilino krilo; smatrajući da je prostor suviše ograničen za njegovu udobnost, pritisnuo se napred na kolena gosta, čineći se prilično udobno. Emilino srce je osvojila nepokolebljiva izdržljivost posetioca, malo je slutila da je ona sama, budući da je u bliskom kontaktu, inspirativni razlog da se pokori Čuvarevoj želji. Ponekad bi Emili uživala u pokazivanju Čuvara — naterala ga da izbezumi u akciji i da riče lavljim glasom. Bila je to zastrašujuća izložba u zidovima obične dnevne sobe. Čuvar je bio svečano ožalošćen na Emilinoj sahrani i nikada nije povratio svoju vedrinu.

U Queens of Literature of the Victorian Era (1886), Eva Houp sažima Emilin lik kao „neobičnu mešavinu plašljivosti i spartanske hrabrosti“, i dodaje: „Bila je bolno stidljiva, ali je fizički bila hrabra do iznenađujućeg stepena. Volela je malo ljudi, ali njih nekoliko sa strašću samopožrtvovane nežnosti i privrženosti.Prema tuđim promašajima bila je puna razumevanja i praštanja, ali je nad sobom držala stalnu i najstrožiju stražu, nikada ne dozvoljavajući sebi da odstupi za jedan trenutak od onoga što je smatrala svojom dužnošću“.

Emili Bronte je često bila okarakterisana kao pobožna, ali pomalo neortodoksna hrišćanka, jeretik i vizionarski „mistik bara“.

U engleskoj književnosti Emili Bronte predstavlja usamljenu pojavu u prikazivanju elementarnih ljudskih strasti i svega onoga što podleže vremenu i prolaznosti. Ako treba preciznije odrediti mesto i značaj Emili Bronte u istoriji engleske književnosti, onda najbliže istini izgleda kritička ocena F. R. Livisa, koji smatra da je Emili neka vrsta samoniklog genija, a prema čemu je jedinstvena.

Engleska folk grupa The Unthanks objavila je Lines, trilogiju kratkih albuma, koja uključuje postavke Bronteovih pesama uz muziku i snimljena je u domu paroha Bronteovih, koristeći njihov sopstveni klavir iz doba Regenci, na kojem je svirao Adrijan Makali.

U filmu iz 2019. How to Build a Girl, Emili i Šarlot Bronte su među istorijskim ličnostima u Johaninom zidnom kolažu.

U maju 2021. godine, sadržaj biblioteke Honresfild, zbirke retkih knjiga i rukopisa koju su prvi sastavili vlasnici Ročdejl mlina Alfred i Vilijam Lo, ponovo se pojavio nakon što je bio van dometa javnosti skoro ceo vek. U kolekciji su bile rukom pisane pesme Emili Bronte, kao i porodično izdanje Bevikove „Istorije britanskih ptica“. Kolekcija je trebalo da bude prodata na aukciji u Sotbiju i procenjeno je da će biti prodata za milion funti.

Film Devotion 1946. bio je veoma fikcionalizovan prikaz života sestara Bronte.

U filmu Emili iz 2022. godine, koji je napisala i režirala Frensis O`Konor, Ema Meki igra Emili pre objavljivanja Wuthering Heights. Film meša poznate biografske detalje sa zamišljenim situacijama i odnosima.

Norveški kompozitor Ola Đeilo je uz SATB hor, gudački orkestar i klavir postavio na muziku odabrane pesme Emili Bronte, delo koje je naručilo i premijerno izvelo Horsko društvo San Franciska na seriji koncerata u Oklandu i San Francisku.




En Bronte (engl. Anne Brontë; Tornton, 17. januar 1820 — Skarboro, 28. maj 1849) bila je britanska književnica i najmlađa od sestara Bronte, poznatih engleskih književnica 19. veka.

Rođena je u selu Tornton u Jorkširu, Engleska, kao najmlađa od šestoro dece. Anina majka, Marija Branvel Bronte, umrla je od raka 1821. posle njihove selidbe u Havort, gde je njenom ocu, Patriku Bronteu, bilo dodeljeno mesto sveštenika. Dok je bila dete, njene dve starije sestre, Marija i Elizabeta, umrle su od tuberkuloze, što će uticati na njeno pisanje tokom kasnijeg života. Dve njene sestre, Šarlota i Emili, takođe su bile književnice. Zajedno sa sestrama 1846. izdala je zbirku poezije skrivajući se pod muškim pseudonimima. Anin pseudonim je bio `Acton Bell`. Napisala je dva romana: Agnes Grej (1847) i Stanarka napuštenog zamka, (1848).

Ubrzo posle smrti njenog brata Branvela i sestre Emili zime 1848, En Bronte je umrla posle duže bolesti i neuspešnog lečenja od tuberkuloze. Sahranjena je na crkvenom groblju „Saint Mary“.

Dela:
- Agnes Grej, izdato 1847. Roman je napisan pod pseudonimom Ehton Bel. Ima autobiografski karakter, na šta ukazuje i njegov prvobitni naslov `Događaji u životu jedne jedinke`, i u njemu je En, pridržavajući se istine do tančina.iznela svoja dva iskustva koja je stekla kao vaspitačica.
- Stanarka napuštenog zamka, izdato 1848.Ima sve odlikee prvog romana, ali se ističe zrelošću. Ovaj roman nije samo studija o jednom pijancu, on je prikaz čitavog razvratnog društva, čije je protivtipove En našla u aristokratskom krugu svojip poslodavaca Robinsonovih.

En Bronte je privukla znatniju pažnju kad se pojavila kao pisac 1846-1849. godine. Kasniji biografi potiskuju je u senku sestara i upoređujući ih njima priznaju veličinu a njen talenat smatraju bledim. Godine 1959. Vinifred Žeren je objavio opširnu, studioznu, biografiju En Bronte. Ona smatra da je En zapostavljena i zbog nedovoljnog poznavanja, te pruža obilje građe i mnogo novih činjenica. Za razliku od svojih sestara, En Bronte je pisala realističnim i ironičnim stilom


Deca su se od malih nogu zainteresovala za pisanje, u početku kao igru. Svi su pokazali talenat za pripovedanje, ali je za mlađe postalo zabava da ih razvijaju. U središtu dečjeg stvaralaštva bilo je dvanaest drvenih vojnika koje je Patrik Bronte poklonio Branvelu početkom juna 1826. godine. Ovi vojnici igračke su odmah pokrenuli njihovu maštu i o njima su govorili kao o Mladićima i davali im imena. Međutim, tek u decembru 1827. njihove ideje su poprimile pisani oblik, i nastalo je zamišljeno afričko kraljevstvo Stakleni grad, praćeno Carstvom Angrije. Emili i En su stvorile Gondal, ostrvski kontinent u severnom Pacifiku, kojim je vladala žena, nakon odlaska Šarlote 1831. godine. U početku su ove priče bile napisane u malim knjigama, veličine kutije šibica oko 15 in × 25 in (380 mm × 640 mm) i letimično povezane koncem. Stranice su bile ispunjene sabijenim, sitnim pisanjem, često velikim slovima bez interpunkcije i ulepšane ilustracijama, detaljnim mapama, šemama, pejzažima i planovima zgrada koje su deca kreirala prema svojim specijalnostima. Ideja je bila da knjige budu veličine podesne za čitanje tih vojnika. Kompleksnost priča sazrevala je kako se razvijala dečja mašta, hranjena čitanjem tri nedeljno ili mesečne časopise na koje je njihov otac bio pretplaćen, ili novina koje su svakodnevno kupovane u lokalnoj prodavnici vesti i kancelarijskog materijala Džona Grinvuda.

Ovi izmišljeni svetovi bili su proizvod plodne mašte hranjene čitanjem, diskusijom i strašću za književnošću. Daleko od negativnih uticaja koji ih nikada nisu napustili i koji su se odrazili na dela njihovih kasnijih, zrelijih godina, Bronte deca su ih upijala raširenih ruku.

Časopisi koje je Patrik Bronte čitao bili su rudnik informacija za njegovu decu. Leeds Intelligencer i Blackwood`s Edinburgh Magazine, konzervativni i dobro napisani, ali bolji od Kvartalnih pregleda koji su branio iste političke ideje dok su se obraćali manje rafiniranoj čitalačkoj publici (razlog zašto to gospodin Bronte nije čitao), su eksploatisani u svakom detalju. Naročito je Blackwood`s Magazine bio ne samo izvor njihovog znanja o svetskim stvarima, već je takođe obezbedio materijal za rano pisanje Bronteovih. Na primer, jedan članak u junskom izdanju 1826. Blekvuda daje komentar o novim otkrićima iz istraživanja centralne Afrike. Mapa priložena uz članak ističe geografske karakteristike na koje se Brontes porodica osvrće u njihovim pričama: Džibel Kumera (Mesečeve planine), Ašanti, i reke Niger i Kalabar. Autor takođe savetuje Britancima da se iz Fernanda Poa prošire u Afriku, gde, primećuje Kristin Aleksander, deca iz Bronte porodice lociraju Veliki stakleni grad. Njihovo poznavanje geografije upotpunila je Goldsmitova Gramatika opšte geografije, koju su Brontovi posedovali i koju su uveliko komentarisali.

Od 1833. godine, Šarlot i Branvelove Angrijanske priče počinju da prikazuju bajronske heroje koji imaju snažan seksualni magnetizam i strastveni duh, i pokazuju aroganciju, pa čak i crnodušnost. Opet, u članku objavljenom u Blackwood`s Magazine u avgustu 1825. godine prvi put otkrivaju tog pesnika; on je bio preminuo prethodne godine. Od ovog trenutka, ime Bajron postaje sinonim za sve zabrane i smelosti kao da je pokrenulo samu suštinu uspona tih zabranjenih stvari. Branvelova Šarlot Zamorna, jedan od heroja Verdopolisa, teži ka sve dvosmislenijem ponašanju, a isti uticaj i evolucija se ponavljaju kod Bronteovih, posebno u likovima Hitklifa u Wuthering Heights, i gospodina Ročestera u Jane Eyre, koji manifestuju svojstva bajronskog heroja. Brojna druga dela su ostavila traga na Brontove — na primer Hiljadu i jedna noć, koja je inspirisala džina u koje su oni sami postali centar svojih kraljevstava, dodajući pritom dašak egzotike.