Godina izdanja: 1952
ISBN: 291
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Vilijam Šejkspir (Šekspir) / William Shakespeare
Naslov originala: eng. Much Ado About Nothing
Izdavač: Matica hrvatska, Zagreb
Godina: 1952
Obim: 154 str.

„Mnogo vike ni za što“ (engleski: Much Ado About Nothing), u nekim prevodima izdavana i kao Mnogo vike ni oko čega, jeste jedna od najpoznatijih i najizvođenijih komedija engleskog pisca Williama Shakespearea. Pretpostavlja se da je napisana oko 1598–1599. godine, a prvi put je štampana u kvarto izdanju 1600. godine.

Knjiga se ističe po tome što je najvećim delom napisana u prozi (za razliku od većine drugih Šekspirovih komada u stihu), a specifična je po vrhunskom humoru, vrcavom dijalogu i igrama reči.

Radnja se odvija u idiličnoj sicilijanskoj Mesini, na imanju namesnika Leonata, gde u goste dolazi knez Don Pedro sa svojom vojskom nakon pobede u ratu. Priča prati dva potpuno različita ljubavna para:
- Beatrice i Benedetto (Benedik): Oni vode „večni verbalni rat“. Oboje su tvrdoglavi samci koji stalno razmenjuju cinične i duhovite opaske na račun braka i ljubavi.
- Hero i Claudio: Mladi i romantični par čija je čista ljubav stavljena na iskušenje.




Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare; Stratford na Ejvonu, kršt. 26. april 1564 — Stratford na Ejvonu, 23. april 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac. On se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa.

Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.

Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), sa kojom je imao troje dece : Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.

Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623, dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.

Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.

Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.

U transkrpiciji šekspirovog imena bilo je lutanja. U starijim izdanjima njegovih dela, od kojih se neka i danas preštampavaju, neretko se koristi oblik Viljem. Međutim, nema sumnje da je, kako sa stanovišta transkripcione norme, tako i sa stanovišta savremene srpske šekspirologije, oblik Viljem neprihvatljiv, iako katkad ima sporova oko toga da li je ispravan oblik Vilijam ili Vilijem. Transkripcioni rečnik Tvrtka Prćića eksplicitno navodi da oblik Viljem nikada ne treba koristiti, a isto navodi i Ivan Klajn u svom Rečniku jezičkih nedoumica, mada Prćić navodi da je ispravan oblik Vilijam, a Klajn Vilijem. Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Pod odrednicom Viljem na istoj stranici, Pravopis navodi: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Iz ovoga se može zaključiti da za Šekspira važe ista pravila kao i za druge nosioce tog imena, ali da bi se mogao koristiti oblik Viljem u slučaju da je ukorenjen. Pravopis svakako ne nalaže korišćenje oblika Viljem već ga samo dopušta u slučaju ukorenjenosti, ali se ne izjašnjava o tome da li je oblik Viljem u ovom slučaju ukorenjen. Mora se stoga zaključiti da se od tri autoritativna normativistička izvora dva eksplicitno protive upotrebi oblika Viljem, dok ga treći dopušta ali ne zahteva njegovu upotrebu (treba takođe primetiti nesaglasje između rečničkog dela pravopisa koji sadrži samo oblik Vilijem i odeljka o transkripciji engleskih imena koji navodi Vilijam kao ispravnu transkripciju). U svojim naučnim radovima vodeći srpski anglisti i šekspirolozi, poput Zorice Bečanović-Niklolić i Vladislave Gordić-Petković, koriste oblik Vilijam, a taj oblik po pravilu se koristi i u doktorskim disertacijama odbranjenim na anglističkim katedrama srpskih univerziteta. Katalog Narodne biblioteke Srbije takođe prepoznaje isključivo oblik Vilijam kao autorsku i predmetnu odrednicu.

Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.

Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamlet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamlet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.

Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“. Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite.

Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin.

Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.

Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe), tj. Globus. Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.

Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610, Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1609. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.

Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604, opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu.

Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.

Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.

U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva.

Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojice dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.

Dela:
Sva Šekspirova dela su prevedena na srpski.

Tragedije:
- Romeo i Julija (Romeo and Juliet; 1593)
- Tit Andronik (Titus Andronicus; 1594)
- Julije Cezar (Julius Caesar) (1599)
- Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601—1602)
- Hamlet (Hamlet) (1602)
- Otelo (Othello) (1604)
- Kralj Lir (King Lear; 1605)
- Magbet (Macbeth; 1606)
- Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607)
- Koriolan (Coriolanus; 1608)
- Timon Atinjanin (1608)

Komedije:
- Uzaludni ljubavni trud (Love`s Labour`s Lost; 1590)
- Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591)
- Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593—1594)
- San letnje noći (A Midsummer Night`s Dream; 1594)
- Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595)
- Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596)
- Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599)
- Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor; 1599)
- Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600)
- Kako vam drago (As You Like It; 1600)
- Sve je dobro što se dobro svrši (All`s Well That Ends Well; 1602—1604)
- Ravnom merom (Measure for measure; 1604)
- Perikle (1608)
- Cimbelin (Cymbeline; 1610)
- Zimska priča (The Winter`s Tale; 1610)
- Bura (The Tempest; 1611)

Istorijske drame:
- Henri VI, deo prvi (1591)
- Henri VI, deo drugi (1591)
- Henri VI, deo treći (1591)
- Ričard III (1593)
- Ričard II (1594)
- Kralj Džon (1594)
- Henri IV, deo prvi (1596—1597)
- Henri IV, deo drugi (1596—1597)
- Henri V (1599)
- Henri VIII (1612)

Pesme:
- Soneti - (pisani između 1595—1599, objavljeni 1609)
- Venera i Adon (Venus and Adonis; 1593)
- Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594)
- Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim)